Нова искра

- 76 —

ЈЗдедк поменк

ве сам ситне ствари, као блсде номсис који још у народу живе, подавио забележио, а саонштавам их просто као народно сећаље на ствари од пре стотине година. Др. Т. Р. Ђ.

}^арађор^евп варјактарк Стојан Џода. — 0 Стојану Џоди слушао сам ово: Био је родом од некуда из лесковачког краја. У устанку Кармђорђе је поставио био за барјактара његова најетаријег брата Филмаа Цветковића, који се тако презивао по оцу, а иначе су га звали Џода. У битци на Дслиграду погине Филип (топовско му ђуле однесе ногу), а на његово месго би постављен за барјактара млађи му брат IIеша. Пеша погине на Каменици, одакле су му само пушку донели. На Пешино место поста барјактар Стојан, најмлађи брат, који узме и Пешину пушку. Кад је 1818. године турска војска напала на Србију, Стојан се борио против ње, али кад напори беху узалудни, он се негде склони. После тога, али не зна се тачно кад, настани се у Бобовишту, селу близу Алексинца, па је ту и умро око 1867. г. Тада му јс могло бити 84—86 година. За живота је имао некакву пензију (веле 2 дуката), но ко му је то дао и кад — не зна се. У Бобовишту се и оженио девојком Савком, с којом је имао децу: Симу, Милицу и Димитрија, од којих је, мислим, Милица још у животу. Здравко АиђелкооиК из села Брадарца био је такође Карађорђев барјактар. Барјак је сачувао, па га је његов син Стојан дао у Бачину своме куму, а овај кнезу Милошу. Здравка су Турци били послали да води некакве коње у Соко-Бању, па га у Клисури ти коњи убију. Никола из села Јошанице био је барјактар Карађорђев. Умро је од приликс пре 40 година. Његова се Фамилија и сад презива Барјактаровићи. Илија Ћоса из Јабуковца, Здравко из Тешице и Мирошинац из Тешице. — И о овим се људма прича да су били барјактари у Карађорђеву рату. Делкград Бавећи се пре десетак година у Мозгову и Делиграду разабрао сам о Делиграду ове ствари: Делиград се пре Карађорђева времена звао Делилогор, јер су за време Турака на њему делије дслиле мегдане. 0 догађајима на Делиграду сазнао сам ове магловите ствари. Кад су Срби у Карађорђево време били на Делиграду, дође Турцима шпијун и јави им, да нападну на Србе, којих је мало, свега иа двс стотине. Србима је

ту управљао некакав капетан из прека. Он је једнако шетао по шанцу и разгледао околину. Кад су Турци напали, Срби их јуначки дочекају и надбију. Капетану то буде мило па узвикне: „Мој Делиграде, кад си се сад одржао!" Од тога се Делилогор прозове Делиград. Али кад у том боју последња пушка пуче — згоди капетана у груди. Србима дође знатна помоћ и Турци буду одбијени. Шпијуна Турци обесе што нису успели. Од Делиграда идући Мозгову налази се Мало Шанче (Мали Шанац). Место око њега зове се и данас: Људи изгинули. Тај је шанац грађен целу ноћ у очи недеље. Ту је био и неки Степан из Љубеша, који је причао да још шанац није био готов, кад шпијун поткаже Турцима, те навале и многе Србе потуку, али не хтсдну да нападају на главии шанац, већ га обиђу, па отиду даље у Шумадију. Испод Малог Шанчета налази се други ко.ји се зове Науљев Шанац, Од једног старца из Делиграда чуо сам о једном пападу на Делиград ово: Па Велики Петак поткаже Србима шпијун, да ће Турци напасти. Старе^шна Делиграда нареди да се сва војска причести па и Цигани (!), који су били у Циганском шанцу (!) испод Делиграда ка Морави. Србима не буде право да се Цигани причешћују оним, чиме се Срби причешћују, те неки кажу попу, да их причесги реном и сирћетом. Цигани су узимали тога причсшћа и гутали га са очима пуним суза. Причешћпвање је било у цркви, која је била северно од Делиграда у данагањем селу Јабуковцу. Од личности, које су биле на Дедиграду, народ је запамтио још Ерстикашу из Послона. (Послон је село у Срезу Ражаљском).

•\.4 'V, : ч:- : Фи

Јован ^урсула 28. марта 1895. г. слушао сам у Алексинцу од човека, чији је стриц био са Курсулом на Варварипу, па му причао, ово о Курсулином мегдану: Курсула је био глув. Носио. се врло просто. Одело му је било од грубог сукна. Три дана је излазио из турске војске мегданција и чикао Србе да му ко изађе на мегдан. Курсула као да ништа није ни знао о томе. Једнога дана чучао је он, наслоњен на некак.ав пањ и пушио из просте луле, која је биЛа на кратком орахову камишу. Слабо је иначе с ким говорио, иа и сад ћуташе. Од јсдном баци поглед, и спазивши Метданџију запита, ко је оно. Кад му рскоше да је то турски мегданџија, он лагано устаде, па пружи лулу једном во.јнику који је близу њега стајао, али тако као да за часак има нешто да учини. Онда отиде те оседла своју кобилу коју је звао Стрина, и поведе је за узду право мегданџији. Тек кад