Нова искра

- 88 —

подли убилац. Вило је тако мирио, да смо чули шуштање облака, који се кретаху више наших глава, па и сама црна ноћ угугаила је уздахе својих груди, и само са лаганим Фијукањем избацивала љут ситан песак који нам је ране разједао. И поново се заори сурово и горко тражење: — Немилосна, врати ми дете! Све грозпији, све јароснији постајаше наш осмех, али је подли зид — ћутао. Тада из мирпе гомиле изиде и леп а суров старац, и стаде поред жене. — Врати ми сина! — рече он. Било је и страшно и весело! Жмарци ме подилазише од језе, мишићи се грчише од неке незнане и грозне снаге, а мој ме сапутник муваше у бедра, кезећи зубе, док му смрдљив задах широком струјом избијаше из трулежних уста. И ј° ш један човек изиде из гомиле и рече: — Врати ми брата!

Л§пи, сурови старац понови: — Нека си проклет! И вапајним трештањем тисуће гласова понови сва земља: — Нека си проклет! Проклет! Проклет!... VI И дубоко уздахну црна ноћ. Као море, подухваћено и на стене бачено са свом његовом разорном силом, усколеба се цео видљиви свет, и тисуће набрекнутих и јаросних груди ударише о зид. Високо, до самих облака што се тешко уматају, пљусну крвава пена и оцрвене их, те облаци постадоше огњени и страшни, и бацише црвену светлост доле, на земљу, где је грмело, трештало и урлало нешто сићушно, али чудно многобројно, црно и свирепо. И све се то, са ропачким јецањем, пуним неисказана бола, — одби; а зид је и даље сгајао и ћутао. Али није ћутао ни ропски ни стидљиво, — мрачан и ужасно миран био је изглед његових неуобличених очију, и поносито,

Развалине града Јеринина код села Џурева

И још један човек, и рече: — Врати ми кћер! И стадоше излазити људи и жене, стари и млади, пружаху руке али без услишења орило се њихово горко мољење: — Врати ми дете! Тада и ја, губавац, осетих у себи силу и одважност, изидох напред и викнух громко и грозно: — Убилче! Мене мени врати! А зид, — зид је ћутао. Лажљив и подмукао претварао се као да не чује, и злобни смех потресе моје рањаве образе, а безумна јарост испуни наша изболована срца. Он је само ћутао, равнодушио и глупо, а тада жена гневно затресе својим сухим, жутим рукама и остави узалудну молбу ! — Нека си проклет, нроклет што си ми дете убио!

као цару каквом, спуштала се његова пурпурна одора течне крви, а крајеви јој губише се у маси унакажених трупова. Али, умирући свакога часа, ми смо били бесмртни као богови. И опет се ускомеша силна бујица људских тела и свом силом својом удари о зид. И поново се одби. И тако је бивало много, много пута, док не наступи умор, мртви сан и тишина. А ја, губавац, био сам поред самога зида и видео како се поче колебати, он, — силни цар. Ужас од пада дрхтаво просгруја кроз његово камење. — Пада! узвикнух ја. Браћо! Вид пада! — Вараш се, губавче! одговорише ми браћа. И тада их стадох молити: — Нека га, нека и стоји, али зар сваки труи није по један степен ближе његову врху? Нас је много, а живот је тежак. Покрићемо земљу труповима; на њих ћемо набацати нове трупове и тако ћемо доћи до врха. Па остане ли и један само, — угледаће нови свет!