Нова искра

— 66

пиле, које ће само доћи тамо, кад будеш хтела да копаш!..." Накашља се баба-Гаја, па продужи: — И ја хајд', хајд'... копај, копај... док тек мотика у ћуп: „цан!"... кад оно све жут дукат! Згрни паре овако у бошчу (прегачу), па хајд' дома... Све може бити! Толики је свет находио пара. Чак из Србије долазе, те копају овде наре... Хај, хај! — уздахну баба-Гаја. — ...А што каже Вечити Календар: колико ћу живети?... „Боловаће у петој, петнаестој и педесетој години, које ако нреживи, дубоку ће старост дочекати"... Све сам то, хвала Богу, прекрцкала! Сад ми је тако некако седамдесет година: која више, која мање — не чини ништа. Хвала Богу и Светом Николи!... А календар не лаже. Откуд може књига да лаже!... Ваба-Гаја накашља се, па затим, охрабрена овом вером и надом, отвори врата црквена, дубоко уздахну у оном влажном и хладном ваздуху, прекрсти се и прошапута своју молитву: „Свети Никола, помагај — молим ти се!"... Погледа у оно кандило што високо пред Васкрсењем светлуца и виде да је све у реду, прекрсти се и пољуби икону на средини цркве, поклони се и изађе наноље.... Оде до онога угла где виси клепало и звечка, узе мотичицу и прође мимо олтар, те се упути гробу ... онамо на северној страни између оне руже и јоргована. Прође онуда Симеун Марковић: — Што си, баба-Гајо, тако рано дошла у цркву? — Свети Никола хоће измет... неје рано — одговори баба-Гаја. — Рано је, рано.... А где ти је Траја, баба-Гајо? — Отишао да зове општипаре за сутра сабајле. — А какву работу имају општинари? — Да суде једну бежанку. 1 ) — Одакле је бежанка? — Из села Витине. — Е онда биће ракије и за општинаре и за тебе.... Баба-Гаја не одговори на то ништа, већ пође својим путем... — А што сте гологлави, море децо? — упита бабаГаја два ученика. — Е па тако ми и у школи седимо гологлави, баба-Гајо! — одговори један. — У школи ако сге гологлави, али не треба да идете гологлави по сунцу, по овој врелини. — Неје то ништа, баба-Гајо! — Е, неје ништа. Све ви тако неје ништа... ама кад се после разболите, ваша мајка има муке с вама. А што сте изашли из школе? — Да поиграмо, баба-Гајо!... Сад се спава у школи; сви спавају, а нама се не спава, па изађосмо да се поиграмо док не буде време да учимо. — А шта вам ради учитељ? — И он спава на свом кревету... — Баба-Гајо, баба-Гајо! — рећи ће ученик Стева нам даде по двадесет пара (чаршијских) што му ') бежанка зове се девојка која сама дође, добегне момку

мајци читасмо псалтир. Да не подвикну т0, ми бисмо остали на десет пара! — Ја како. Хоће да му деца читају мајци псалтир; путем да певају „Свјати Боже" од куће до цркве, па од цркве до гробља... еј, чак на брду... и да да десет пара! Е нећеш тако! Плати свакоме по двадесет пара!... Тако сам натерала и Миленка, тако и Митра, па тако ћу и свавога. — А они мисле да мараме на рипидама остају нама. Тако рече Стева. — Мараме иду у цркву — то је Светоме Николи. Ви имате по двадесет пара, и то је доста. — Охб.... доста! — Е сад хајд' поиграјте се, па идите у школу, да вас учитељ не бије... До1>е баба-Гаја до гроба, нрекрсти се и пољуби мраморни крст, па се спусти поред њега. Гроб је сав покривен цвећем, али је ижђикала и травуљина; ограђен је шимширом. Чело главе је јоргован, а испод ногу ружа. Уз белу крстачу узвио се бршљан, те само кад се размакне руком може се на њој нрочитати урезано име: Зора... Баба-Гаја стаде мотичетом да копа траву, да окопава цвеће... Уздахну и поче за себе да говори: — Ето дођох, Воро, да те обиђем, кад немаш никога од рођених да дође бар да види ову црну земљу, у којој ти млада и зелена лежиш!... Да ли имаш мајку — јадна твоја мајка! Да ли имаш сестру — црна твоја сестра!... Баба-Гаја баца траву с гроба и продужује: — Ко зна! Можда твоја мајка и твоја сестра очекују те да им се вратиш, а не знају да им се никад нећеш вратити!... Суђено ти да овде у туђини оставиш своје кости!... Обећах ономе младом човеку да ћу ти гроб пазити и да ћу те обилазити место њега — па ето не може се свакад. Те хајде у цркву, те хајде поповој кући; хајде на погреб, хајде на венчање; те обиђи болесну ову, те хајде „на жалост" оној. Све тако... те ето ова травуљина набујала. Али ја ћу је ево овако (склања траву), па нека ми ти цвеће мирише, јер си и ти сама била цвеће... Сутра ће бити шест година како те у земљу спустисмо! Шест година прођоше како шест дана, а ономе који је очи заклопио.... Закашља се баба-Гаја... — Кашљеш ли, баба-Гајо, кашљеш? — приближи јој се Суса Дикина, која станује онде до саме порте. — А, ти си, Сусо! — Ја... Помози Бог! — Добро ти Бог да! — Што работаш... плевиш цвеће?... Сирота јабанџика!') — Да оплевим мало за сутра. У сутрашњи дан, на Св. Вартоломеју, умрла је јадница... ето шест година. — Шест година!... Боже, кадтако брзо!... Сирота!... Куд ли оде њена убавиња! х ) странкиња