Нова искра

- 100-

врата имао јо локу црцу мараму, која је ио крајевима бнла иобелела од сиега. Ишао је неко време ћутећи, па тек прогунђа кроза зубе: — И да ми је дао читав луј, ја бих му га бацио. Посматрао сам ту наивну детињу главу са жалостивим бораиа око очију. Дрхтаве, накисељоне усне, па скупљени образп и танак врат, који со на ниже све више сужавао, затим одвојене вратно жиле и плава, нежна коса, све је то будило дубоко саучешће у човоку. Кажем му да се покрије, јер ће назепсти, и оп метну капу на главу. У том дуиу ветар и нанесе нам снег у лице. Црна блуза залепрша се око малог Овреја. Он зави руке у њу и подаде једно раме напред. Сав јо дрхтао, али у пркос ветру подизао је чесго главу, као да је хтео са њим да се бори. Упитам га колико је сакупио новаца. — Двадесет суа, рече полако; затим додаде још тише: али то је мало. — А шта мислите да узимате, те вам је мало? Он поћута. Ишао је већ лакше. Видим, груди му се надимају као да се бори с нечим, па од једном му лице доби тужан, плачан израз. — Сестра ми је болесна, рече кроз плач и уздрхта пекако чудновато, као да је хтео да се уздржи од суза. — А још колико вам је потребно? кажем му вадоћи новчаник. Он ме погледа сузним очпцама не верујући, без сумње, да му то могу учинити. Затим опет саже главу предомишљајући се и у неко доба рече одлучно: — Али ја не могу да вам за толико отпевам сад, морам кући. — Не мари, кажем му, доћи ћете други пут у хотел, па ћете нам отпевати свима. — Још двадесет суа, рече он плашљиво, гледајући ме испитивачки као да се бојао да га не одбијем. Ја извадим динар. — Мој Овре, и ја сам сиромах, али ево вам. Ја сам бар здрав. Он прими новац и на лицу му се указа нека захвалност и двоумица, али кад сам га погледао са саучешћем, намештајући му мараму око врата, одмах се разуверио да ја могу имати какву крајњу намеру. Жалостив израз на лицу од једном му се претвори у наивну детињу радост. Са задовољством метну новац у џеп и роче: хвала. — А јо л' вам одавно болесна сестра? упитам га љубазно. — Три месеца, рече он полако и опет узе ону непомичну и замишљену позу идући одмерено. Видео сам да о сестри нерадо говори. Тај наивни дечко са необичном је одлучношћу прокидао сваки разговор о сестри налазећи у томе неку увреду за њу. То је било узрок што иам више не преступи прага од како га дирнуше за њу у хотелу. Отигли смо били до Бонапартове улице, те окренемо њом. Ветар је Фијукао одоздо и наносио нам снег у лице. Кад смо дошли до трга Сен-Силпис, кажем му да ћу ја

десно. Хтео сам јодном другу, а туда ми је било краће. Ои од једном застаде и погледа ме зачуђено. — Па и ја ћу тамо, рече бојажљиво. — Онда, хајдемо заједио. Он пође оборене главе. Ишли смо неко време нреко трга заједно, док тек он застаде и подиже главу на моне. Трепавицо и кецеља било су му побелеле од снега, а две сузе зауставиле му се на угловима од очију. — Молим вас.... господине.... рече уздрхталим гласом. Немојте.... да идоте тамо.... па обори очи. — Куд? Он подиже руку до вилице. Гледао је љутито у земљу. Груди стадоше да му се надимају, те му брзо кажем: нећу, душо, нећу! и вратим се натраг. Он одмах продужи пут, и док сам га изгубио из вида, ноколико пута се окренуо.... III Убрзо после тога једног дана ишао сам Луксенбургаком Баштом. Пролеће је било иочело, али пролеко које се осећа у ваздуху, које трепери у сунчаним зрацима, игра се око високих кровова и кубета Париских кућа, али се још не појављује на дрветима, које је напупило и изгледало као да се раздрагано шири под ведрим небом. Земља, још по мало влажна, подсећала је на минулу зиму, док се у ваздуху осећала нека топлина која и загрева и свежи. У башти је било пуно разноврсних шетача. Око водоскока се искупила деца, пуштају лађе по води и трче да их дочекају на другој страни. Мало даље од њих, и с једне и с друге стране испод тераса, поседале многе госпођо и сагнуте шију па плету, а око њих само со чују ситни гласићи мале деце што ударају у точак или играју лопте с гувернантама. И по самим терасама пуно дама седело је према сунцу с радом у крилу. Ђаци су шетали у гомилама тамо амо и сакупљали се близу музеја, где су неколицина играла кроке.... У такве дане од једном измили Париски свет. И здраво и болесно извлачи се тада из раскошних станова и мрачних јазбина да се надишу чистог ваздуха по шеталиштима.... Овде онде многе болешљиве даме седеле су по клупама са изразом препорођена човека, али који нома много вере у тај пренорођај. Свака од њих погледала јо тужио на децу што су играла лопте, или на по ког руменог шетача, који би, ведар и пун здравља, проминуо поред њих. Близу музеја опазим Тореадора где седи на једној клупи с пеком госпођицом. Кад сам им се приближио видим да нема више од шеснаест година. Била јо толико слаба, да је главу наслонила на полеђину од клупо и гледала у небо. Имала је дугуљасто нрозрачно лице с упалим очима и танким носом, а савијена горња усница чииила је те су јој се видели боли зуби. Била је у црној хаљини и жакету, са широким штоФаним шеширом на глави, који јој је засењавао лице.... Тореадор је разговарао с њом весело одуирвши се рукама о клупу п климајући ногама. Она би се с времена