Нова искра

— 180 —

Нтолљехо звохо Драмска вајка у пет чинова, написао "Јерхарт Хауптман, превео р. оддвнћ

(НАСТАВАК) Други чин Дом Хајнриха звоноливца. Соба у старом немачком стилу. Једна иоловина задњег зида представља јако удубљење у којем је отворено огњиште а више њега димњак. Над угашеном ватром виси бакрач. — На другој половини зида прозор је с окнима од удубљеног стаклета; под њим је постеља. Лево и десно, на побочним зидовима, врата су; једна воде у радионицу, друга у кућно улазиште. Напред, десно, сто и столице. На столу суд пун млека, чаше и хлеб. Недалеко од стола умиваоник. Сликарски радови Адама КраФта, Петра Фишера и др. красе собу, а најлепша је слика Св. Распећа од обојеног дрвета. Два синчића Хајнрихова, један од 5 други од 9 година, свечано обучени, седе за столом; пред њима су шоље с млеком. Госпођа Магда, такође свечано обучена, долази с десна у собу; у руци јој букет јаглике. Рано јутро.. Светлост је све већа. јМагда Гледајте, децо, шта нађох сада У врту нашем — читава леја! За очев празник сад ћемо моћи Украсит' себе као што треба. ЈГрво дете Мени!... Друго дете И мени!... ЈУ!агда По пет ћу сваком. А један од њих, као што знате, Рај нам отвара. — Сад пијте млеко, Једите хлепца, па онда хајд'мо, Јер пут је цркви и стрм и далек. Сусетка (кроз прозор) Јесте л' већ будни? ]У1агда Јесмо, дабоме. Ја целе ноћи не склогшх ока; Није да кажем од какве бриге. А сад сам свежа као да спавах Ко рчак прави. — Леп дан ће бити. Сусетка Хоће, изгледа. јМагда Хоћете л' с нама? Хајдете, хајте. Красно је ићи У ходу малих ножица дечјих. О брзом ходу — помена није. Ма да бих цркви, верујте, коно, Летети хтела, о, како радо, Од нестрпљења, радости неке. Сусетка А је л' вам супруг дошао ноћас ? јУ1агда Од куд би мог'о? Срећна ћу бити Ако тек данас намести звоно, Кад се у цркви онштина скупи.

Време је било сувише кратко. Рад на врат на нос, — ни часа мира! Ако је до сад гдегод у шуми Тренути мог'о мој мајстор-Хајнрих, Да себи мало одмора даде, Дужна бих била хвалити Бога. Ал' труд је његов награђен сјајно. Да знате како свето и чисто И чудно јасно звони то звоно. Чућете данас кад му првином Позив забруји. Проповед права, Молитва, песма, утеха, срећа. Сусетка Тако је, тако. Али се чудим... Јер, госпа коно, са мојих врата Види се црква горе на брду. Застава бела увек се вије Кадгод се звоно у торањ дигне. Заставу такву не видим јоште! ]У(агда Гледајте боље, већ мора бити. Сусетка Није, знам добро. јУ1агда И да је тако Не значи ништа. Кад бисте знали Ко ја, шта значи посао такав, Како се мајстор мучи и брине Дању и ноћу — не бисте сада Чудили с' тако, зашто још није, Баш у тренутку кад је речено, Ударен и тај последњи јексер. Ал' сад се, мислим, застава види. Сусетка Ја вазда сумњам. У селу мисле Да онде није баш све у реду. Беху и неки рђави знаци; Хохштајнац неки виде у житу Где гола жена на вепру јаше. Докопа камен, баци се за њом, Ал' му се рука у маху узе. Зли дуси, кажу, горе у брду Љуте се, бесне због новог звона. Начелник с људма већ тамо оде. Мисли се... јМагда Како? Начелник горе? За име Божје! Сусетка Не кажу ништа Баш поуздано. Разлога нема За страх и бригу. Будите мирни. Још се о каквој несрећи не зна. Кола се, кажу, сломила само И као са звоном нешто је било. Ал' шта — то не знам.