Нова искра

— 194 —

наших домаћица да буду интимне са својим куваридама, па чак и кад више нису у служби. „Дошла Лиза!" у многим је кућама пријатније чути, него ли „Дошла кума!" — Разлог је врло прост: кума је старија жена и воли да се „чествује", а Лиза је у служби код госпа-Персе, а Персин је „веш" као поручен за „претресање!" Еао што видите, дакле, госпођа минисгарка једина је допринела да се још истог дана, кад је Марицика ступила у службу, сто застре чистим-чистацким чаршавом, и да се изнесе сребрн „есцајг" који је иначе парадирао само о највећим празницима. Дабоме, да је све то господинОима одмах приметио, па је и сам са своје стране допринео што бољем утиску. И ако је знао какве су то муке јести левом руком, када је Бог и десну дао; и ако је тај изузетак учинио до сада свега веколико пута (и увек остао гладан!), ипак је, ни сам не зна за што, врло пажљиво, са издвојеним малим прстом, узео виљушку у леву а нож у десну руку. „Нисмо ни ми свиње!" помислио је у себи, и укрстио поглед са жениним која је са задовољством приметила ову промену код мужа (јер јој њена није толико падала у очи, пошто она може тако да једе „кадгод хоће"). Марицика је јамачно навикнула на такав ред, па јој није ни падало у очи да је то што необичније. Мало се изненадила што је госпођа тражила да јој прилази са десне сгране, па је чак и почела оним обичним: „Код госпође министарке..." „Знам, знам" прекиде је госпођа Јелка: „то је сецесијон, а код мене је Француски ред!" Тако је то трајало неколико дана. Таман онолико колико је било потребно да већ постане досадно. Јога су Латини говорили да је навика друга нрирода, — на се и овде поново доказало да је та изрека са свим оправдана. Новачење је почело уступати пред силом старих навика. Госпођа Јелка већ је изоставила оно „Ви" (јер се млађе само похаси!) и почела са „ти", додавајући му понеки атрибут, који ће у току времена прећи сво градације од најбољих док не заврши оним омиљеним: „ђубретаро, солдатушо!" Госнодин-Сима, ма да је и нехотице почео улазити у свој стари, навикнути колосек, — ипак је показивао још добре воље да му се отима. Ако Марицика закуца на врата да унесе бокал са водом, — он не прилази вратима да бокал прихвати, већ само одговори на њено куцање: „Сад, сад!", зађе иза кревета (где је онако необучен ипак прилично заклоњен) и пусти Марицику у собу. — Ако је за столом, при ручку или при вечери, стара навика сама му ућушка виљушку у десну руку, али чим Марицика уђе у трпезарију, њега као да нешто опомене, те виљушку, као случајно, спусти у тањир и одмах, опет као случајно, прихвати је левом руком, и испомаже се ножем у десној. — А то се мучење чак и по лебу видело. Док је била Лиза, волео је

госиодин-Сима да уђе у ку.јну, да отФикари комадешку „пунице" и да мало, пре ручка, „присмочи лепца и соли." Сад се био и тога одрекао, па му се чак чинило да ми Срби ужасно једемо хлеб. „Код Швабе је то друкчије, а ми — ено погледај Карлсбад. Кажу ми, да сви доктори у њему говоре српски, и још мало па ће га прогласити за српску бању!..." Али је и ту навика учинила своје: пошаље господин-Сима Марицику да му купи дувана, па док она нмје у кујни, он ти лепо — онако као и пре — одалами четврт леба, па, што кажу, „ни лук јео ни на лук мирисао." Стид је стид, па чак и пред млађим. — Сад је учинио још корак даље: уђс у кујну и откине само крајичак „пунице", умочи га у со и пропрати оним тирјаћиским узвиком „О-хо-хо!", који необично личи на онај завршетак у Фељетонима „насгавиће се" (само што ће сутра место четири бити осам стубаца). У самој ствари све је то било излишно, јер је Марицика већ од Лизе добила потребан извештај. Знала је и број соба, и ред у кући, и да ли ће помагати вешерки, и има ли често гостију, каква је кујна, какве су „нараФИ," — у кратко све гато једна куварица мора да зна нре него гато ступи у кућу. И ако то Марицика није отворено казала, она је сВоје понашање убрзо почела тако удегаавати, да су се добре последице одмах почеле јављати. Причајући о кућама у којима је дотле служила, почела је помињати и онакве ствари, о којима се радије прича него ли што се доказују, — те је госпођа Јелка ночела помало омекшавати, и ако се у нрви мах чинила као да на једно ухо прима а на друго пропушта. У колико су те ствари бивале „интересантније," и госпођа Јелка све је више нопуштала, док јој једном, чувши неку пикантнију причицу о секретару Ројкићу, не узвикну оним искреним узвиком понеких нагаих домаћица: „Е баш си ђаво! Бадава, куварице сво виде и све знају." Кад је но ручку госнодин-Сима отигаао у канцеларију, зовнула јс госпођа Јелка Марицику и наредила јој да скува две каве. „Зар господин није отигаао?" упита Марицика. „Отишао је; али погато не рачунам да пијем каву кад је сама пијем, донеси да је нопијемо у другатву." * И тако је, хвала Богу, опет отпочео стари ред. Истина, Лиза се била у последње време и сувигае избезобразила, али не изгледа да ће таква бити и Марицика. Оно... Ко зна? Млађе је млађе, па се можеш свему надати... Али о нагаој кући, баш ако и изађе, неће моћи ништа ружно рећи! С. I?.

"