Нова искра

— 234 —

накита и драгоценога камења. И занесе се млади господичић ленотом девојком, док је најзад дугнм облетањем и скупоценим поклонима не придоби за се. Чим је ловац опазио да му је драгана охладнела и да се осмехује извежбаном Млечићу, потражи од ње признање да га више не воли. После оштрије размирице, девојка признаде да више не мари за њ, јер јој за сроћан брак не нуди ништа више од брижног, мучног живота и сиромаштва. „Кад би ме збиља волео као што ме увераваш, гледао би да убијеш Златорога; старао би се да отвориш његове подземне пећине у којима су небројене гомиле злата, сребра и драгог камења. Углађени Млечић поклања ми прстење и ђердане, и обећава ми да ће ме као своју невесту повести у Млетке н у кући свога оца обући у свилу и кади®у, те ме учинити госпођу, а ти, који си до душе леп али неуглађеп и сиромашан, ништа ми .још не поклони, ништа. друго осим планинскога цвећа. Ето, ја ти рекох што мислим, и кажем ти: не долази ми више, док ми не обезбедиш сјајан живот, док не убијеш Златорога и не докопаш се његова богаства!" Ове речи ужасно опекоше младога ловца, а како и не би кад му драгана замора што је сиромашан. — А откуд ли је та промена у иначе тако скромне девојке? Зли дух, нека бабетина, која је мрзела ловца због неких својих разлога, уверила је девојку да је ловац више не воли, да је постао неверан, што није било тешко доказивати, јер су, доиста, све девојке миловале ловца, а он је према свакој био предусретљив. Ово нребацивање није му дало мира. Мислио је и дан и иоћ како би се домакао Златорогу да га, убије. И најзад, после велика труда, пође му за руком да се приближи Златорогу који се, златних рогова, на челу свога стада показа на рубу неке нећпне. Овај тренутак употреби ловац, нанишани пушку и одапе је. Златорога крвца поли, али из крви те, у тили час, поникоше красне планинске руже, које су имале чудну моћ, да Златорог одмах оздрави чим брсне њихов цвет. Чим ловац угледа да је Златорог мртав пао од пушчанога зрна, потрчи да набере руже, јер су само оно отварале богате подземне пећине у брду Богатиру. Док је тако трчао ружама, изгуби вид, јер му је страст очи застрла, те се сурва дубоко у провалу, где сав изгруван упаде у набујали горски поток, чија бујица понесе његово мртво тело у долину, где ће га нанети, испод моста, пред саму кућу лепе крчиарице. Оваква смрт стигла је дрскога ловца много месецО, после немилога призора који га је отерао од његове драгане. А она? Непоштени Млечић задржао се поред ње таман онолико колико је било потребно да оствари своје намере, а када се науживао љубавне среће, извукао се, као лисац, из уза, у које га страст беше довела, јер се изговори: да се мора вратити кући и спремити све што је потребно за венчање. Девојка је онејачила и очекивала много месеца повратак свог неверног жениха. Али он нити дође нити се гласом јави, а човек, којега је мајка девојчина у Млетке послала, врати се празних руку. У Мле-

цима ни један човек или није знао или није хтео знати за тога трговца. У том се пронеее глас, да је ловац, који је говорио својим пријатељима да ће убити Златорога, изгубљен и да је јамачно погинуо, јер се бага у то доба појавише многе планинске руже, те се по њима и судило да је ловац погодио Златорога, али да је и погинуо при том дрском покушају. Та вест допре и до његове пређашње драгано. И ако је била полудела због невернога Млечића и због порођаја који је очекивала, ипак је сасвим обори вест о смрти првога драгана, за којега је вазда у њеним грудма тињао пламен љубави, и ако за ноко доба заборави на то пред варљивим сјајем Млечићева злата. Клону духом, те је по читаво дане чекала крај моста да вода нанесе мртво тело њезина драгана. Једнога дана угледа у ноточној матици мртвог драгана. Са очајничким криком скочи за њим у воду и утопи се. Ова грађа свидела се Рудол®у Баумбаху, који је од ње сгворио право ремек-дело немачЕсог лирско-епског песништва. У том се епу нижу врло занимљиве епизоде, у којима је верно изнесена наивна сељачка душа. Сви су догађаји нриродио засновани и изводени, а морају се дубоко коснути срца сви ти изливи лирске музе, који се у догађаЈима преплићу, као најживље боје, са изврсним описима природних слика. Баумбах је нашао и одличног словеначког преводиоца, господина Антона Фуптека, који влада немачким језиком као и својим рођеним. Човек би, дакле, помислио да је довољна ова једина обрада испричано грађе. Али слава Баумбахова и Фунтекова побуди нашом Ашкерцу неодољиву жељу да се и он прослави обрадом тог истог предмета, мислећи да ће их натпевати. И ако се још у почетку веровало да је опасно ступити на мегдан са Баумбахом и Фунтеком, ипак нас је наш чувени песник, који је ради својих епских песама уживао најлепши глас, још јаче разочарао него ли што смо у почетку помишљали. Суштину грађе није г. Ашкерц много мењао. Има само једно ново лице које је заменило ону рђаву бабу што је крчмаричину кћер довола Млсчићу. То је ноко чаробно, надземаљско биће, Зелени Ловац који је запињао своје мреже да улови лепу крчмаричину кћер. Али то је лице без икакве вероватности. Ако он, моћни дух, није био кадар да својим силама придобије за себе девојку, је ли вероватно да ће се за то светити девојци шаљући је богатом Млечићу, као да он није имао драгоценосги небројено пута више од Млечића. Поред тога, овај чудновати дух побегне чим му прва намера није пошла за руком! Исто тако, он је философ сумњиве доследности. Најпре проклиње све на свету, штогод је људима угодно, а за тим, без икаква повода, нрославља сунце као извор све истине, па моралише, сасвим супротно свом злобном значају, и жали нискост садашњега света. У опште, ово је лице само за то изведено да би тумачило пишчеве