Нова искра

одбачена, те г. Мешко, без Матичина допуштења, штаниа све те црте у издању Љубљанске кшижаре 1$. р1. КМитауг 1 Кес1ог Ватђег§', која је са свима својим породичиим члановима најљући непријатељ нашега народа. Ово помињем само за то, да се види колика је наша материјална штета када овако несумњиво добре књиге излазе из непријатељских руку које нам и на овај начин узимају и оиако скупи словепачки новац. — А сада о књизи нашега Ксавера Мешка. Ако вас икада обујми незнана туга те вам срце кипи од неизразних осећаја узмите и читајте Мешкову књигу. У њима ћете чути искрени израз меланхоличних жица, тог сталног песникова расположења. Нема у њој ни за лек јогунастога акорда, јер је сва прожмана сетом и звуцима рањенога срца. Срце ће вам заплакати, јер у целој словеначкој литератури нећете наћи тајних мисли тако искрених као у Мешка. Необично мајсторски открива он своје тајне какве данас већ нисмо вични слушати. И ако није (колико ја знам) до данас написао ни једнога стиха, Мешко је прави лиричар. Субјективна лирика, утанчани одјеци његова срца — главна су озпака ових слика, вињета и новелета. Епскога има врло мало, на чак и оно што би могло бити, није епски изражено. То су песме у прози, а радња је само оквир у којему су мисли и осећаји широко распоређени. Нема одмерености, гато је једаи од првих захтева за свакога писца, те за то и не занима читаоца, поред све своје приповедачке умешности и словеначкога слога којим влада врло вешто. Најбоља му је „Легенда о чаробним очима." Заснована је на легенди о калуђеру који бежи у пустињу да би заборавио два дивна ока што их је угледао на путу свога живота. Али га те девојачке очи непрестано прате те му у срцу изазваше неугасни пламен. Непосредно за овим прича догађај из свога живота: и он је срео девојку чаробних очију. Његова је девојка кнегињица из бајке, каквих је пуно у немачкој књижевности. Одевена је у бело, златне јој косе падају преко рамена и сијају као чудотворни огртач картагинске богиње Таните. Такве су германске жене које не одговарају реалности, него су пука Фикција. Ипак је ово најбоље уметниково дело које мами читаоца својим лепотама. У осталим сликама Мешко је плачљив песимиста, аФектиран, неистинит. У понеким тренуцима веома је неправедан према свету. Жали што је свет неосећајан, непријатељски, без љубави и саучешћа... Изгнаник је, одбачен и као проклет. Таква места побуђују у читалаца немир и разочарање: „Кад сам пошао под крстом, ви сте ме гурали стегнутим песницама, ударали немилосним

рукама, да ми сузе навреше па очи. Шта сам вам скривио, браћо, да ме гурате, бијете и срце парате?..." Ово је мекушан слог који треба осудити. Оваквим писањем узима се народу, особито у Корушкој, свака нада у будућност. Ту треба снажних, јаких песама а нипошто жалопојка које деморалу.ју. У тој су збирци још три црто истога стила; ни један једини пут не сипу весели зрак у тој загушљивој атмос®ери. У самом почетку сваке слике слугите да ће бити жалостан свршетак. „Божићни пост" износи младу удовицу Анку Сланићеву и посао по ком је отишла у град. Мешко иам почиње причу њеним невољама, те одмах слугимо да јој прети смртна опасност. И збиља, на повратку није могла одолети цичи зими, и смрзне се. Код куће је оставила четворо незбринуте деце. Невероватност је очигледна, јер би љубав материна имала у овом случају толико моћи да савлада оно четврт часа пута од месга смрти до деце у кући. Лепо је описан дечји страх кад им се јавља дух материн. „Рогађјек" (Заборављена) наслов је трећој црти. Јера Мочникова умире у шумској кућици; сама је, без икакве људске помоћп. Сећа се свога човека и деце. 0 поноћи чу се како неко куца на прозор. Познала је глас свога човека који је умро у туђиии. На позив његов да пође, спремна је и ступа у смрт. Ганутљиво је написана цртица „Мајка". Дух њезина сина јавља јој се, те тужна мајка види да јој је син умро у туђини и да је позива к себи. Пошто јој се не јавља и дух кћери њезине, мајка зна да је јамачно у животу, и слути најгоре, слути да јој кћи проводи блудни живот негде у туђем свету. Четврта је црта „Циганче." Било је находче, а живело је код сестара Репићевих које су становале изван села. Да ли сте запазили како се у свакој црти понављају исте околности, исти мотив мртвачкога куцања на прозор?! Да ли то није доказ да је инвенцпја Мешкове Фантазије прилично плитка? Њему је догађај споредна ствар, а главно му је само психологија радних особа коју описује бујном речитошћу. Чим је Циганче одрасло, видимо да му је Мешко поклонио сву душу своју. Друга је личносг свирач Јаков који у слушалаца својих уме да измами чаробне осећаје. Циганче се учи у њега истом послу, али злобни пастир, неки Павло, разбије Циганчету ћемане што га је добио од Јакова, те му тако загрчи живот. — Опет, дакле, дисонанција! Мешко је неспик сањалица. Слог му је богат а језик углађен, али му је видик још ограничеи и монотон. (НАСТАВИЋЕ СЕ)