Нова искра

- 248 -

Утопљеко ЗЈЗОКО

Драмска вајка у пет чинова, написао Јерхарт Хауптман, превео р. Ј. одави^

(нАСТАВАк)

Чин четврти

(Топионпца као у трећем чину. — У стеновитом зиду, десно, пробијена су врата која воде у планинску пећину. На левој страни ковачко је огњиште с меховима и димњаком; иа огњишту је ватра. Наковањ је недалеко од огњишта). Хајнрих (на наковњу чврсто држи клештима комад угијанога гвожђа. Поред њега је шест костимованих патуљака). Први патуљак (држи с Хајнрихом клешта). — Други (удара ковачким чекићем по усијаном гвожђу). — Трећи (меховима ражарује ватру). Четврти (необично пажљиво' и не мичући се посматра рад). — Пети (очекује кад ће ударити маљем што му је у рукама). — Шести (седи иа једном малом узвишеном престолу; на глави му је сјајна круна). (Исковани и изливени архитектонски и Фигурални делови размештени су около). Хајнрих Удри све док ти не клоне рука. Узалуд цичиш, ленивче лени. Не буде л' на број удара твојих, На огњу ћу ти спалити браду. Други патуљак (одбаци чекић) И мислио сам! Ал' чекај, дете, Кад ја припретим — то није шала! (Хајнрих га ухвати и дигне над огњиште. Патуљак се отима и цичи. Онај што дува у мехове ради свом. снагом) ЈГрвк патуљак Не могу више! Рука ми клону. Хајнркх Сад ћу ја. (Другом патуљку). Шта је? Дође ли снага? Другк патуљак (одобрава журно и радосно ; докопа чекић и поново удара свом снагом). Хајнркх Тако ми петла! Оштро ћу с вама! (Ухвати клешта за ручице) Та зар би ковач свршио посла Ако се с вама заноси само. Свак од вас мисли с ударцем првим Да другог никад не мора бити. Обзира од вас не води нико О тисућама ситница разних Велико дело што их захтева. Само се врело гвожђе савија! Т& куј! — Шта радиш ? ЈГрвк патуљак (у журби покушава да усијано гвожђе уобличава) Могу и руком. Хајнркх Лудове дрски, где ти је памет? Зар би да руку пепелом створиш? А шта бих, реци, без твоје службе, Веландски роде? Без твоје моћи Како бих оног торањског здања Високи вршак дигао смело Кроз онај горски самосам ваздух До у близину самога сунца?!

ЈТрвк пату&ак Облик је готов а рука здрава ; Клонула јесте, ал' ништа више. Хајнркх Брзо на одвод! Никелман нек ти Воденим биљем руку овија. (Другом патуљку) Одмор' се, лени ! Заслужен одмор Нека ти прија. У израђеном Ја ћу већ наћи радости за се. (Узме тек сковани комад гвожђа, седне и посматра га) Изврсно, збиља ! Геније добри Данашњем послу успех је дао. Смем рећи да сам пун задовољства : Из необличја облик се рађа, Од несређеног — најдраже ниче Какво смо до сад тражили жудно. (Четврти патуљак иопео се иа столицу па нешто шапћо Хајнриху у ухо) Махни ме, лудо ! ПЈта ми то шапћеш? У квргу ћу те везати, море, А замотуљком заптити уста. (Патуљак побегне) Шта на том делу није с целином? Шта ти не годи? Говори — питам. Срећан ко сада не бејах јоште, Нит' срце с руком сложније беше. Чему замераш? Да л' нисам мајстор? Ил' ти се, можда, са мном једначиш? Де. одмах реци : шта би то хтео ? (Патуљак му опет приђе и шапће му у ухо. Хајнрих побледи, уздише устане и завршен посао поново метне на накован.) Нек ово дело ђаво доврши. Спаваћу, јешћу, пити — умрети. (Пети патуљак прилази наковњу) Не усуђуј ми се ни да га такнеш! Шта ме се тиче што косу јежиш, Што лицем модриш, погледом рушиш? Ко ти се пода, ко те не држи У власти својој, убицо клети На крају мора главу да свије Да тучу прима милости твоје ! (Пети патуљак љутито разлупа о наковањ израђени предмет. Хајнрих шкргуће зубима) Не мари ништа! Дајем вам одмор. Доста, патул>ци. Идите сада. Ако ми сутра донесе снаге — А ја се надам — зваћу вас опет. Несвршљив рад ми користи не да. Еј ти крај меха, тешко ћеш данас Имати посла. — Купи се, иди ! (Патуљци, осим онога на престолу, излазе кроз врата у стени) А ти, што само једанпут збориш, Ти крунисани, шта чекаш? — Иди! Зборити не ћеш ни сад ни сутра А небо знаде, да ли ћеш икад ? Готово!... Када?... Умор ме свлад'о... Вечерњи часе, мио ми ниси ; Ужљебљен измеђ' дана и ноћи Ниси ни једно од ово двоје. Из руку мојих отимаш чекић А сна ми не даш — јединог смисла Одмора сваког. Немирно срце Чекати мора без моћи сваке, Чекаги с болом на дан идући.