Нова искра

— 231 —

и који је навео људски род на тачно познавање сама себе; сањао је о ведрои анђелу, сунчеву сину, како у лику змије кружи адеђу људима, учећи их истини о људској природи; и о борби сунчева сина, коју је заподео против царсгва мрака, и о победи кнежева мрака, који овладаше једним делом сунчева света; и о томе како Господ Бог посла онда човеку, као уточиште,

На такав је начин често проводио многу бесану ноћ. А када ноћи нестане и освит се већ почне борити са сенкама њеним, Дијоклес би узимао малу чету слугу и отпутовао на магарцу својему. Тада би увек обилазио оазу Амнонскога Вевса. Онде га нису мамили њезини жуборни поточићи, ни бисгра језера, ни хлад смокава и смирна

животни дух, силу која ниче из саме себе, оног Еона, који пружа десницу сваком невољнику ухваћеном у јарам. И ево гле — дух живота, потпомогнут свима другим моћима, победи најзад гоеподара мрака. Из телесине његове начини ноћна небеса, а од зракова светлости, што беху у њему, створи звезде које трепере и у мраку. Дијоклес поверова, да ће се, док наступи потпуно очишћење његова духа, уздигнути као пречиста светлост ка месецу, винути сунцу и ући у царство вечитога сјаја. Од материје очистиће се, а с њим упоредо и људи, и сва васиона, и клица траве што се над водом лелуја, и звезда што трепери на небесима, — све, док се не укаже светлост из овог мрака. А чим материја буде изгубила свој сјај, она ће се претворити у мртву масу а огањ ће је прогутати. Свака душа, која ће својевољно допустити да буде заробљеник таме, осетиће заслужену казну, и у трену, кад се буду делила сва царства, биће прикачена за лешеву масу, да постане чувар њен. Оваква ће душа постати након смрти оно исто што љубљаше за живота свога. — Тако учаше велики Манес. Кад год је сунце, обиталиште Божје, чија је нарав нарав Божја, ишло и клонило се Моја љубав западу и кад год се већ губило у црвене песковите либијске пусгиње, Дијоклес би осећао у души својој чежњу, много пространију и непреходнију но што је и сама пустиња. Еад год се сутон спуштао на уцвале египатске кланце, Дијоклес би управљао очи своје и тихи шапат са усана својих ноћном светлилу месечеву, који .је, као некакав вредан и ревносан настојник непозната и удаљена поглавара, облазио величанствено небеско царсгво.

Ф. Енгел

овлажених росом. Заилазио би све више у дивље даљине и гацао преко нагих, некорисних, неплодних висоравни, које изгледаху као да је по њима посејано оштро и шиљато камење. Ту би он, у овој земљи где сагорева свака клица, где не може да истраје кедар нити бор, међу кршевитим стенама тражио тајну живота. Улазио би у затрпане јазбине, које беху гроб пусгињских становника и дуго би посматрао њихове мбћи што лежаху доле. Ису-