Нова искра

— 270 —

до данас сво једнако иа Вас и на Вашо сдавио — сорбљо — цориогорско витезово и очи и сердце наше обрашчено имали, као на једну једиту слободну и независну и преславну, уви! без нагае кривице изгубљоне сербско державе витешку часг, која је данас свим сербљем и обрана велика и преслатка дика! Ви, дакле, и осоћате бољо вкус слободе и независимости, који сте до данашњега дана тако славно њу на утјеху всјех сербов обдержати знали. То ми добро знамо и сав свјот с нама зна и говори: да су Церпогорци они Сербљи који ћеду у обшчему избављенију перву помоћ роду своме и учинити. Ва то смо ми свагда Вога молили и данас га са сузама молимо, да он нас с вами соједини, нас — које је љута нужда и иевоља натерала, да себе от мучитеља наши и от непокорников нашега честитаго цара отбрањујемо и избављамо, иенадајући се ни на кога другога, него само на јединаго Бога и иа правду машу, на благочестивјејшаго цара и на наш нрељубезни ссрбски род којега иаше раио боледу. Да Бог, велим, соједини мисли обшче народна дјела нагаа с вами и да свеже међу нами и вами сојуз норазрјегаими, сојуз гражданства сладчајши и вјечни како гато нас је возао свезом крови рода и племена и вјере љубезњејегаим за обшченародну ползу нашу и за славу и чест благочестивјејгааго и всемилостивјејгааго вагаего, дерзајем решти, и нагаего и обгачега всјех православпих Оербов и всјех благочестивих христијанских народов покровитеља Александра Воликаго, који је, благодареније Богу дајем, велики и могугачи сојузник нагаега честитога цара. То радост нагау умножава да ви с договором царева у вас новјереного господина брегадира Санковскаго и са согласијем јединовјерне и јединородне браћо нагае Бокозов и Далматинцев Боку от Которе и Далмацију от Новога на њи бачеиога ига обгачих нагаих цареј непријатељев ®ранцузов избавити намјеравате, и како чујемо већ сте их и избавили и тако сте предсачували вагау и за Бокезе и Далматинце приправили сте слободу и независимост како ћете заједио уживати под крилом благочестивјејгааго Государа. Боже дај, да и на нас божоственоје жребије сије скоро падне, да се и ми у томе браћа вагаа назовемо, за које ево већ трећу годину кров нагау проливамо и проливаћемо донде док сроћу обгаче слободе и нозависимости мођу нама не увидимо; за то војујемо и бијемо се и боримо се с љутом нуждом и са сваком иевољом да би се једаипут от иесноснаго ига ослободили. Ах како је кроваво тегако отергиуту своју слободу опет иовратити! Доста смо мукс до данас претрпјели изгоиећи између нас цареве неиокорнике и нагае мучитеље. Али сад они како су избегли између нас отигали у Босиу и у Румелију, побунили тамо и узмутили Турке и на нас подигли и тако су с целом Босном завадили. Пиеали смо ми везиру и дивану босанском да ми будући вјерна царева раја нипгга противу њи немамо, но да желимо с њима у миру живети, но они завидљиви малој слободи нагаој и под јарам свој нас метнути желећи, нису хтели саму истину нагау разумети, да ми данас у овому земану само от нагаега цара

зависимо, и да друго иишта нс желимо, него да живимо мирни, слободни и безонасни у иагаеј земи а иод властију нашега честитога цара султан Селима, као његови на всегда вјории поданици; веће су се из своје злобе сви иа нас подигнули, попалили многа сола и нахије пагае као разбојници, благо нагае у Босну отнели; гато год бијагае мугако, да и децу у колевци исјекогае, жене поробише и отведогае, и многа зла по крајинама починигае. Тако смо и ми сви заједно и мало и велико усгали и бијомо се с пуетаијском Босном, која нам толико зла против царево заповести чини; бијемо се страгано без пардона и без помиловања. Ово је, свјетљејгаи господино митронолите, нагае даиашњо положеније. Никада ми у такој тјесноти били нисмо као данас. Ни свјетли праздник воскресенија није иам дражи ни милији био него пригаествије вагаего носланика и писма, держећи и твердо вјерујући да је ово Бог послао к нами у највећој нужди нагасј ангела утјешитеља, који је нас развеселио до восхигаченија. Ми у Бога и у правду нагау надајући се Бошњацима уступити нећемо, а вас покорњејше и умилењсјше молимо и просимо аки независиме и слободне державе прељубезнаго владатеља и ближњега босанского сосједа, да вооружен посредственик будете между нами и Босном; јако представлеиија ваша код дивана босанского ништа нами помогла не буду, како што видимо јемачно да помоћи не ћеду, јербо ови околи Турци диван не слушају, да би диваи и хотео мира; и на иас су већ от много страна ударили тако, да ми морамо војску нашу раздјелити и с њима се с великом муком борити; и ако се умиоже, како што се говори, једва ћемо им одолети моћи, и воисгину бојимо се за будушче. Зато молимо и заклињсмо вас кровију сербском, која кров кроз вагае и вагаи витезова жиле течо, а знамо да је у многих благородних сердцах у данашњем времену прекрасно веће и ускипела, да нам се с војском, что се скорије може, иа помоћ нађете и да такија с леђа отуда на Боену ударите, да дижемо све гато се честитим крестом крести, да устане и Босна и Херцеговина на обгачсје свију Сербља избавленије — и да побједимо невјерну нама и цару нагаему Босну и да живимо заједно и уједно, како што нам Бог заповједа, који је у нас једну исту сербску кров улио и једним нас благочестијем просвјетио, тако да живимо и да будемо једпа браћа, једно тјело, једно сердцо и једна дугаа и љубезни сограждани под једним крилом и покровитељством нам јединовјернаго и јединоплеменаго, данас у свјету перваго и најславнијога цара, благочестивјејшаго государја вееросијскаго. Ово је мисл и жеља наша от које ми никада отстунити иећемо. Видите, милоетивјејши сербски архипастиру и владатељу, да нам ви данас више помоћи можете него што смо ми кадри учинити. А у свакому нризрјенију помоћи можете; јербо ми, род и браћа ваша, ми смо у иужди, у оно времс, у које ви, као кров и племе и вјера нагаа, пред цјелим свјетом дужни сте нам номоћи. Немојте то чекати, да ватаи и иаши нопријатељи буду могли рећи: Сербљи би се били избавили и ослободили, само да су им