Нова искра

— 277 —

чавају, сећајући ее бесмртнога Карађорђа и славних му покривено; кад се од деце твоје чуо саио уздах и шапат другова, ко.ји су те волели и кад си била у жалосги и но гудурама, а весео крик и урнебес туђинских ордија. очајању; кад су споменици славних предака били у ра- Слава нека ти је, Отаџбино драга! звалинама; кад је небо над тобом мутним облацима било _ с ^и.

Свечана представа у 1^раљ. Срп. ј-(ар. ЈТозоркшту

ан крунисања, 8. септембар, завршен је свечаном представом у Народном Позоришту, која би била одвећ досадна — и ако то не би требало да је — да иублика ове вечери није била мало интересантнија, бар за гледаоца што није био обавезан да дође. Почевши од краљевске ложе са високим гостима, све ложе у партеру и првој галерији биле су заузете дипломатијом, изасланствима и нашим ведикодостојницима, а и сва остала места су била попуњена вишим чиновницима и многим гостима што се иоводом ове прославе сгекоше у Београду. Пред овако разноврсном и свечано расположеном публиком Народно Позорипгте је требало прославити овај знаменпти дан тимо што би програм представе био испуњен одломцима из каквих оригиналних бољих дела, уз неколико пригодних ствари, које би се спромиле нарочито за ову нрилику, где би се, на пример, изнели пекоји најважнији моменти из историје српскога народа, особито нагласити моменат оснивања српске државе пре сто година, јер је ова година и прослава тога великог дела; или најзад, ако то није било могуће, приказати лепо, у целини, какав добар оригпналан комад. Али наша позоришна управа није учинила ни једно ни друго, ма да је покушала опо прво, само са мало успеха. Вече је иочето Јенковом увертиром „Српкињом". Место ње, мислим, требало је снремити какву нарочиту увортиру (вао што се у оваквим приликама обичио ради) и пе знамо зашто то није учињено. Без сумње да се и то хтело, али на неколико дана нред саму представу, те ствар није могла бити готова. Уосталом, изглода да је и цела представа било спре. мљена тек онако, на брзу руку. — Осим Маринковићева „Народног збора" осгале су још три тачке, у првом делу програма, о којима би требало рећи коју. Прва је одлична Маринковићева композиција „Српека Песма" (хор уз пратњу оркестра), која је дошла одмах за увертиром. Композиција је у сваком погледу оавршена и учинила је врло добар утисак на нублику. Тако су бар и странци имали шта чути ове вечери. Што се тичо У. чипа Цветићове драме „Немања", могао се са свим изо-

ставити. Да су празне и досадие Фразе Цветићева стила надокнађене, то јест забашурене, сјајном свитом и војводама Немањиним, ове би сцене и личиле на нешто. Али оно неколико статиета у похабаном оделу пе бејаху довољни за то, те ова тачка иепаде врло бедно. — Последња тачка у првом делу била .је круписањо Душаиово,

ИзЛАЗАК из цгкве ^ по слици Паје Јовановића, са неколико стихова што их је иаписао Јоваи Дучић. Слика је привукла приличну пажњу, јер је била лопа и живописна, бар таква се мени учинила са галерије. Заноти оним гааренилом на позорници једва и чујасмо Душана, који је врло усиљено пегато говорио, да се једва распозиаваху стихови. Може бити да

Д-р М. Николић