Нова искра

— 822 —

тита к'о гром и све илаче од муке... Гледа се у огледалу и плаче. Кажем ти: прави јој рогови на глави, хихихи! Опет настаде шугна минута. Чуло се само дврчање и праскање кандиоцета пред некаквом старом иконом и пуцкарање ситнога шећера, просутога по мангали, који испуни собу оштрим мирисом. А пјесма с поља још јаче: Бјеж' Османе Росмане, Ето бабе на кокоту Носи шипку на рамену, Ђе те стигне, да те жигне, Ђе станеш, да ланеш, Ђе починеш, да погинеш... — Ама који опо ђаво пјева? — мргодно, готово љутито, запита Алекса, прихватајући за бардак. — Еако је грло не заболи? — Оно пјева Петрија удовица, — одговори Раде подсмјехнувши се. — Сваку боговетну вече 'вако пјева и прокопа ми главу са пјесмама. — Весела жена! — Видим и ја да је весела, — окоси се Раде, ама њезино весеље мене попече... Њљути ме, брате. Чим сједнемо за, вечеру, отпочне пјевати, па по два дебела сахата не престаје... Можебит' да и пије, па у пићу пјева, јер ја не знам рашта би друго толико галамила.... По читав дан скита се по туђијем кућама, послужива свакога и оарађује непгго, а у вече пјева. Лазар зијевну и поче се протезати. — Биће, еФендум, да добро зарађује, — рече. — То и ја мислим, — отегну Раде, па и он зијевну према Лазару. — Ама ако заради, опет и потроаи. У ње је четворо ђеце, све једно другом до уха, па треба да се брине за њих... А она се не брине... Она само пјева. — Весела богме! — Влаго њој! И Љзар и Алекса изговорише ово у исти мах и опет ушутише. Некако и нехотице оте им се поглед на старце, који су лежали један према другоме и снажно хркали. Станоју испао цигар из руке и гори на ћилиму, а глава му пала међу јастуке, па му се ®ес накривио и поклопио га по очима; Илија се узвалио наузначке, опустио руке на ћилим, а прси му се надпмају као мјехови и .раздрљена кошуља таласа се на њима. — Олатко ти ли спавају! — викну Лазар гласно. — Спавају богме, — викну и Раде. Илија се прену, отвори очи и као зачуђено погледа око себе. — Ео спава? — запита. — Спавате обојица, — засмија се Раде. — На сијелу, па спавате. Илија састави кошуљу на прсима и заломи прстима. — Не спавам ја, — поче се бранити жешће. Ја сам све чуо, што сге ви говорили. — Шта смо говорили? Старац се мало збуни и хтједе нешто одговорити, али, бојећи се да га не ухвате у лажи, брзо се предо-

мисли. Да све забашури окрену се пенџору, и као ноче слушати Петријину песму која није престајала: Ја се најмих у дајиџе, У дајиџе, у амиџе, Рекоше ме оженити, Рекоше ми, слагаше ми... — А и ко ће заспат' кад Петрија пјева! — надовеза стари. — Ето што је једна сретна и задовољна жена! Толики други кукају, а она вазда пјева! Алекса се осмјехну. — Е, душе ми, сад би се мијењ'о са том Петријом, — рече. — Дао бих јој све своје, само да ми даде свој рахатлук! — Ја бих ,је волио и виђетп, — рече Лазар лијено. — Плаћам грош и иђем у тијатор да гледам мајмуна, а камо ли да џаба не видимо ово крупње чудо... Стоји ли далеко? , р— Ево је одмах код наше авлије, — дочека Раде. — Пенџер јој гледа у нашу авлију. — Хајдемо њојзи! Стари Илија протр очи и намргоди се. — Студено је напољу, — осијече оштрије. — Љевше вам је да овђеи сједите. — Јок, јок, јок, — заинтачи Лазар вртећи главом. — Сад ми је баш дош'о мерак, да је видим. За Лазаром дигоше се и Раде и Алекса. — У Петрије ћемо на сијело, да нас развесели! заграјаше. И, не обзирући се више на старца који се једнако мргодио и гунђао нешто, сва тројица огрнуше се капутима и изађоше из собе. — Охо, баш је студено! — кликпу Лазар, кад ступи на авлију и оштар вјетар помилова га по лицу. — Богме би се могло и дршћати, — додаде, брзо трљајући руке. — Не бој се, није далеко Петрија, — одговори Раде цвокоћући зубима. — Ето јој пенџера... Тај мали пенџер њезин је... Можеш и иривирити... Лазар се као замисли и застаде. Погледа у искривљени, уски, расклимани пенџерић, који је танком кана®ом био привезан за диреке, једва се држећи, и на коме се још само једно стакло очувало здраво, а све остало зачепљено старим хартијама и крпетинама, чијим се дроњцима играо вјетар. Он се саже и привири унутра. У тијесној, ниској, готово подземној соби, крај изрована и напукнута огњишта, на коме су испод распртанога пепела жмиркала два ситна грумена жераве, сједила је протегнута, мршава женска, дугуљаста, мрка лица, великих, мутних, безизразних очију, које као да су вјечито гледале у врх кукастога, кривога носа, па је лијено отворала широка, безуба уста.и нјевала на сав глас. Коса јој бијаше замршена, груди раздрљене, а уза њих се припијало мало, блиједо дијете и на материним дојкама држало обје руке, ваљда да их загрије. Друго дијете увукло се мајци под крило, умотало се у њезину подерану кбтулу, тако, да су