Нова искра

му испод ње вириле еамо мале, модрикасте ноге. Иза Петријиних леђа спавала су два старија и одраслија мушкарца, ничим не покривена, и, спавајући, још су једнако држала обавијене руке око нога материних. — Па овђе као да је све поспало. И она ће брже заспати, — рече Алекса, коме је сгуден почела додијавати. — Најбоље да се вратимо. — Јок, — окреса Лазар жешће и коракну напријед. — Мени је баш сад драго да сједнем с њом. Виђећемо: је ли пјана или је баш задовољна и у 'вакој сиротињи. Алекса не одговори ништа. Само слегну раменима и пође за Радом, који изађе из авлије и заокрену према Петријиним вратима. — Хоћеш ли закуцати да нам отворе ? — запита Лазар. — Шта ћу куцат'? — запита Раде подсмјехнувши се. — Доста је упријети у врата.... И, да то докаже, само удари лактом у канат, а врата се широм отворише. — Добра вече, Петрија! Добра вече! заграјаше сви. Петрија умало не врисну од страха. Задрхта жена, збуни се. Хтједе устати испред њих и уклонити се, али погледа на дјецу и опет оста сједећи. Ради тога збуни се још више, окрену главу у страну и једном руком поклопи раздрљена прса. — Не бој се, Петрија, наши смо, — хтједе је осоколити Раде намигујући на другове. — Пјевај ти и даље. Ми смо баш дошли да чујемо како пјеваш. Петрија подиже главу и погледа их, и ако је изгледало да и даље гледа само у врх свога носа. Затим опет окрену главу у страну и стресе раменима. — Пјевај! — опет ће јој Раде. — Нећу, — осијече она кратко. — Зар ти је мрско што смо дошли? Она уздахну. — А што ћете ми ? — запита муклим, дебелим гласом. Лазар гурну у Раду и главом му даде знак, да је и даље пита. — Ама ти се љутиш иа нас, — дочека Раде подругљиво. — А ми дошли к'о пријатељи, да те чујемо.. Лијепо нјеваш, љевше него бумбул и канарин, па нијесмо могли срцу одољети, а да не дођемо.

Петрија се намргоди и искриви уста према њима. По мркоме јој лицу избише четвртасте, модрикасге пјеге, а јагодице јој почеше поигравати. — Лахко је вама шалит' се са мном, — прогунђа подмукло, као за се. — Имате ви свега, па можете... А ако је у мене ружан глас и ружно пјевам, то не смета никоме.... Никоме ја нијесам зла учинила... Што ме не пушћете с миром?... Еако вам није жао сироте?... — Па што пјеваш кад си сирота? — дочека Алекса и приступи јој ближе. — Сироте данас не пјевају. Петрија обори главу, још јаче пригрли оно дијете, што га је држала на грудима, и опет уздахну. Изгледало је као да размишља о нечему. — Нама причају, да ти добро зарађујеш, — уплете се Лазар и опет гурну у Раду. — Кажу да имаш и готовине... Петрија се стресе, па бризну у плач, као размажено дијете кад га раздраже. — Што ме не осгавите, убио вас Бог, што ме не оставите? — узвикну бијесно. — Што ми се ругате колико зарађујем?... Јесам ли икоме што украла?... И каква ми је готовина, каква?... Шпрндате се са Фукаром!.. Ако донесеш ђеци ручак — нема им вечере, и то ми је готовина... Ђеца ми ни на Божић ие знају за вечеру.... ®ала Богу, који је мени дао здравље, кад се може и ручак зарадит'... — Па што пјеваш? Што пјеваш, што пјеваш? опет ће Алекса упорно, дражећи је са неком необичном насладом. — Зар је за те пјевање? — Пјевам, што ми је Бог дао грло, — набусито одговори Петрија и, као да се стидила суза, поче се отирати о рукав кошуљин. — Ако нема вечере, дао ми је Бог грло, па забављам ђецу, да забораве на глад... Пјевам им и играм се с њима док не заспу... Па шта то смета коме?... Ако пјевам, не пјевам у туђој кући, а ко не може у)а слуша, нек' зачепи уши... Раде уприје прсгом у чело и отегну обрвама. — Ахааа, тако ли је то ? — запита. — Тааако? — запиташе му и другови. Погледаше се и изађоше из_куће.

К

* * *

рај старога млина сјеђасмо у трави, Та последња ура опроштај објави : слушајућ' шта зборе сањиви таласи — с потопљеном надом ја ти пружих руке и тек се дигосмо сјетни и суморни и отидох у свјет да снивам о срећи, кад са куле ура поноћје огласи. коју сам сахраних уз поноћне звуке. Посље много љета пут ме млину врати, ма преда мном пустош. Мир се над њом нија. Успалу ми прошлост тмуло звоно буди тб са старе куле поноћје избија. Веоград. Ми^д. П. Јов.