Нова искра

- 354 -•

зумјеваше сву тежину бола аа поко.јном матером, иа стаде од срца пјевати са њиаа. Мишо сједе па своје мјесто, посматраше их са привидним осмејком на лицу, да би прикрпо сво.ј унутрашњи бол. Сјећа се ранијега весеља о Бадњем дану и Божићу, кад је био мало веНи од Блажа, кад је мајка с њим и с Јелом водила коло и пјевала, па пм се и отац придружи... Па онда лањскога: и радоснога и тужнога Божића... Све четворо пјевали су у глас тако слатко и умилно: «Божићу, наша радости, Не долази нам потајно, Веће нам дођи богато...* Мајка је сва раадрагана посматрала своју ђечицу, а особито малога Блажа, своје мјезимче, који је тек почео уз њих троје да пристаје и попијева „Пупа кућо моја \" — узвикнула је радосно. По том се закашљала, силно закашљала, да је за час прекинула њихово весеље... Мишо није онда осјећао никаква бола због тога њезина кашља, није разумио, шта ће све пошље тога доћи... Сад му тек то .јасно изпђе пред очи: оиај поглед материн, који је мало прије изражавао радост, сад се претворио у тугу, у тежак бол... Тегаки уздах њен није онда разумио, а сад му се учини као да је онда шћела рећи: „ Шта ће с вама бити, сиротињо моја?..." За тим му се ређаху све тужније слике: мајка на посгељи, они око ње; она их тужно гледа, па крадом испушти сузу, но они је опажају... „Мама, мајко драга, не бој се!.." колико јој је пута казао... Она бн га онда топло загрлила, помиловала и рекла: „Не бој се, благо мајци... мајка ће оздравити..." Па би онда са Јелом стао пред иконе и молили се за здравље материно... Сјоти се онда њених пошљедних часова и дође му да се заплаче, да се сит иеплаче, да олакша тешку тугу... Окренула се била оцу... — Павле... Па...вло — изговараше шапатом гледај ми ђецу... Е, да је тата послушао мајчине ријечи, колико би нама лакше било — мишљаше даље... Богмо бих га слушао, никад га, ама никад пе бих наљутио... Све бпх гледб да сазнам шта он 'оће, прије него што ми нареди, а и Јела би слушала и радила, ето зна сваки кућни посао... Сви би радили... Ето, зиам и ја по мало да шијем; са-

шио сам већ два џемадааа и један копоран, па бих полако, полако зарађиво к'о и тата... И мајка би горе на небу радосна била .. Само тата да се не жени... А он хоће одмах по Божићу... Па каква ће бити наша нова мајка?... Каква мајка?.. Како ћемо ми њу зовнути: мајко, мама?.. Ја не могу, па не могу... Па му се чисто учини, да би тиме уништио свотињу материна имена. — Па како она може нас гледати ко нагаа мајка?.. Ето ја и Јела смо воћ одрасли, па нас нема гата ни чувати ни гледати, алп Блажо, па Анчица?... Света Богородице, ти нам помози!... А каже тетка Босиљка, да је та ђевојка, што ће тата да је узме, млада, али зла и љута... Већ се почиње разлијегати нуцањ, а пјеванија се чује са свију страна. Уносе се бадњаци, па весела Србадија на тај начин даје израза својој радости. Мишо се трже из мисли, кад со разљеже пуцњава из наЈближе сусједске куће. Оца јога нема... А како је ранијих година, чим затвори дућан, долазио право кући... Ђе јо сад?... Ватворио нас, па отишо да обиђе оиу ђевојку коју ће довести на мајчино мјесто... Мала Анчица, кад чу пуцњаву, уппта Миша: — Камо тата да пуца: пу, пу! ?.. Па да унееемо бадњаке... Мигао и Јела згледагае се на ове ријечи... Оца нема, он вигао воли ону ђевојку, пого своју ђоцу... Не могогао се уздржати, него заплакагае. И пјосма Анчина и Блажова престаде. Приближигае се све четворо једно другоме, и у мислима на покојну мајку приђогае пред икону Богомајкину, подигогае очи к небу и мољаху се тонло и искрено Мали Блажо изговарагао гласно, како му Јела казивагае: — Света Бодомајто и мији маји Бозицу... Дај иам здјавја... да будомо добји... Цувај насу маму и тази насој мами да нас не забојави... Позиви нам тату... И мојим те дјади Бозицу, тази дјудој мами да нас цува... У томе отац уђе на врата. Ђеца довргаиваху своју молитву, осјећајући со њоме укријепљена, па једно за другим приђоше очевој руци. Пљевље. Стев. И„ Самарџији^.