Нова искра

живота, у херојској одбрани Крајине и Неготииа, остави иотомству славан спомен и углед како се умире за отаџбину. Ерваве и судбоносне 1813. године дигоше се Турци на Србију са свом силом својом. Први јо нанад био од Бидина на Бољка. Најнро со дигоше на а иеколике хиљаде турских коњика, то пређоше Тимок; но Вељко их дочека код села Буковчо и разбије. Али со наскоро крете из Видина много већа војска, око 16.000, и Вељко се новуче у Неготинске шанчеве да их брани. У њега је било свега 8000 људи, но воћи део.те војске био је распоређен на Дунаву. Световали су му да напусти Неготин и да се с војском повуче у планину, но њому беше зазорно уклањати се од Турака и напуштатж Неготин, а надао се помоћи. Он је још у почетку, кад је видео да му нестаје џебане, писао Савету у Београд да му је пошље, и џебана му би послата, али му доцкан стиже. Сем тога иисао је и Младену, који је био с војском на Жорави, да му пошље једаи део војске у номоћ, мо помоћ не дође. Велики бојеви око Неготина почели су у лото, у јулу. Турци онашу Неготин, ушанче се, иа му со стану примицати. Још им дође помоћ из Адакала и Влашке, тако да се око Неготина искупи око 30.000 турске војске. Вељко је с неиеказаном храброшћу бранио шанчеве, излетао пз њих и борио се херојски, као лав, са мало људи против ово велике силе. Његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше његове (Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др.), па и сви момци његови, борили су се и дан и ноћ јуначки, гледајућинред собом неустрашнога Вељка. Очокивана помоћ не дође, а војска се српска прореди; допадоше рана или изгибоше понајбољи момци. Вељку нестаде џебано, те скупљаше по Неготину калајне ствари и растапаше их на пушчана зрна; а у топово меташе најпосле и саме талиро. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, слободио момке и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро (биће око 2(Ј. јула), кад је наређивао оправке на „Малом Шаицу", погоди га топовско ћуле кроз сред плећа. Једва је могао рећи само „Држ— !" и мртав падне на земљу. Момци, који беху код њега, покрију га травом да не би остали видели да је Вељко мртав, а у вече га брат Милутин укопа код Неготииске цркве. Тако погпбе Хајдук-Вељко, овај највећи херој из историје српскога ослобођења. И његови момци, и Неготин с Крајином, и сва Србија, брзо познадоше да Вељка

вишо нема. Поти дан но смрти његовој Срби иапустигае Неготинска утврђоња н повукошо со к Поречу, а Турци заузеше Неготии и Ерајину.

Ив. Зајец

Уплашени Сатир

3.

Мало је аутентичних историских иодатака о Вељкову начину војевања и о његовим херојским делима која му сгекоше славу. Ова оскудица осећа се и код других великих људи тога доба. Није чудо: људи из народа, који су устали да оружјем извојују и бране своју слободу, нису имали кад да мисле на бележење ошпирнијих података о догађајима и личностима из те борбе. 0 њима се нисало доцније, по памћењу, па су те белешке често и петачне н оскудпо. Да бисмо имали потпунију слику о