Нова искра

' Одједнсш узвикну:: „Лндр«ја V „Шта, голубице моја?" У тренуцима затегнутости називао је евојом годубицом. „Еако би било, да позовемо у госте које дете тво.је сеетро? Колико имају година? „Све су године заступљене." „Добро. Тек што је наступио гаколски одмор. У .јесен .је борављење у Кулози тако пријатно." „Ако ти је право../' „Пигаи само..." ; ,Ко.је дете да дође ?" „То ми је свеједно; ја их не познајем. Па ипак: најбоље." „Ђулета је плава... анђео..." „Дакле плави анђео." „Али је ћудљива. и „Онд.а не. Не трпим ћудљиве." „Чезаре је ђаволан." „Дакле ђаволан." „Само је неспретан: све разбија." ; ,То је опасно." „Мугакарци су такви." Тренутак неодлучности. Андреја се већ бегае уплагаио да му се жена не покаје. Цртагае чачкалицом кретове по чаргааву. „ Остави то, Андреја! Упропастићега чаршав. Сад се не види, али кад се опере, остану искидани конци." Андреја послугаа. „Најбоље је да ми то оетавимо твојој сестри. Нека нам погааље које хоће. Да, да — оставићемо н.ој." Погато је питање тако регаено, Л.аура устаде. Осећала је величину евога племенитог духа и дивљагае се сама ееби. У вече, кад ее онет сакупи у апотеци рој њених обожавалаца, причала је свима гата је било. При томе се старала да, добије гато вигае матерински изглед. Андреја одмах написа писмо својој сеетри.

Прође неколико дана. Даура вигае није ни мислила на уговорену посету. Није јој много пи било до ње. Једнога од првих септембарских дана, после заласка еунчева, указа се на прагу апотеке једна младићска појава. Андреја подиже очи и стаде као запањен: тренутно није знао ко ,је то пред њим. Догаљак се нриближи смејући се. „Гром и пакао! Ва мало па те не бих ни познао!" викну апотекар и рагаири руке. „То си ти, Уго?" „Ја!" одјекну јасни глас. „Како си порастао!" „Да, драги ујаче, време пролази!" „Па тВ бркови!"

„Не ругај ее, ујаче! Свака је длачица гвета."' „Ха-ха-ха" емејагае се Андреја нун радости. „Мали су, али ће порасти...." „ Лаура, таоди! Гледај, кога ти је поелала заова!" Очекујући да угледа плаву Ђулету или ђаволана Чезара, Л.аура брзо напупи џепове гаећером па похита иапоље. Кад угледа младића, застаде као нема. То није очекивала. Није знала гата, да каже. Чак ни да ли да га ослови са „ти" или са „ви". Млади је човек одмах извуче из неприлике. Приђе јој рагаирених руку и рече сасвим смело: „Добар вече, драга ујна. Мило ми је гато сам те лично познао. Мати

Урогп Предић

Исус и човечанство

ми Је наредила, да те срдачно поздравим, а исто тако и еестре." Андреја је био поносит са толиког приеуства духа евога сеетрића. Потајно ногл^даше своју жону, трепћући, као да је хтео рећи: „Жив деран, а V „Заиста се радујем нисам знала,....", муцала је Лаура. „Ра-зумем. Ви сте мислили, да ће доћи које од мањих, а оно..." „Не, не", одбијагае Андреја, „сви сте нам једнако драги." „То верујем. Али знате ли загато сам баш ја догаао? Свртпио сам прву годнну медицине. Пре месец дана по-