Нова искра

— 173 —

„Хоћу Вељку на мегдан изићи, „Вељкову ћу укинути главу, „Нек с' не плаше Турци Видинлије, „Нек с' не нлаше у граду кадуно, „А од Вељка, тог горског хајдука!" Па удари хата бакрачлијом. Боже мили и Вогородиде! Да је коме погледати било, Кад удари јунак на јунака У видинском у пољу широком! Стаде вриска љутога вранчића, Отаде писка Кушља од мегдана! „Вурун!" викиу Туре Милутину, Ал' Милутин пренаглити неће, Десно држи Кушљу од мегдана, Лагапо се Турчину примиче. Весно Туре, па му се не чека, Пушта вранца, вади кубурлију, Хитро даде огањ кубурлији: Ал' Турчину лоша срећа била, Звизну зрно изнад Милутина; У мах Кушља хитро поскочио, А Милутин кубурлију пали, Задрхта му кб никада рука, Пуче пушка, не погоди циља. Тад кубуре у траву бацише, Овоје бритке потегоше ђорде, Па полете један на другога: Кидисало Туре Асан-ага, Кидисало на српска јунака, Да му русу одсијече главу; Ал' узмиче Кушљу Милутине, Узмиче га и пољем увија, Док му Туре под руку не дође; То гледају Видинлије Турци, Па сеире и гротом се сме.ју, Како Вељко пред агом узмиче! Но да видиш јада од Турака, Кад окрете Кушљу Милутине, Па га нагна на турска вранчића! Љутит вранчић, зубима уједа, А Кушља се на стражње пропиње, Те са предњим вранчића удара; Док Милутин потегао ђорду, Асан-аги очи заварао, Удари га но голему врату, Једним махом одруби му главу, Трупина му паде преко вранца, Паде Туре у зелену траву. Кад то виде од Крајине Вељко, Намах Вељко момке приправио, Из топова Турке поздравио, Па ханџаре љуте повадише И у Турке јуриш учинише.

Боже мили, да чуда голема! Ја шта чипе три стотин' бећара, Кад у турски логор упадоше, Турске главе сећн започеше! Отаде звека оштријех ханџара, Ота се силна пролевати крвца; Лети Вељко као соко сиви, А за њиме бећарија љута, Грдно секу нроклетнике Турке, Разгоне их по пољу широком, Кано вуци по планини овце. А кад виде силни Мула-паша, Да ће своју изгубити главу, Брже граду хата обрнуо, Дочепа се на граду капије И умаче, весела му мајка! За њим беже Турци без обзира, Оставпше логор и чадоре, Пак се градских дохватише врата И за собом врата затворише. Добар шићар Срби задобпше, Неко хата, неко сабљу бритку, И ћуркове у срми и злату. Одатле се Вељко повратио, У Неготин здраво доходио, На кули се јунак одморио, Па он иије на чардаку вино; Свирају му хитри лаутари, А двори га дилбер Чучук-Отана, Вељко није, ни бриге му није. ђ. Вељко тражи помоћ Хајдук-Вељко по ордији шеће И огледа шанце и топове, Па он седе, ситну књигу пише, Књигу пише Младену везиру: „Ој Младене, ти српски везире! „На ме иде силна турска војска „Од Видина града бијелога, „Силна војска тридесет хиљада, „А у мене нестало џебане, „И мало ми по избор момака: „Турци ће ми Неготин узети „И Крајину огњом попалити; „Ти не часи часа ниједнога, „Већ ми пошљи праха и олова „И пошљи ми једну чоту војске ; „Да Крајину од Турака браним." Мало за тим време постајало, Ал' ево ти силне турске војске; На Ноготин Турци ударишо, Са свих страна Вељка. опколише, Па га бију из топова тешких, Вију њега и дању и ноћу: