Нова искра

— 183 —

у сну те често гледам Ко на јави; А над нама и у сну се Небо плави... Често себе мргва сањам, Гроб ме крије; Али мени и у гробу Срце бије.

У твојој ми руци рука, Рај у грудма; Почивамо најсрећнији Међу људма. Па и кад се из сна тргнем, Страха није: Сан у јави, јава у сну Себе крије.

Погладим ти косе плаве, Лице чисто, И шапућем: «Смрт и живот Једно исто!*...

Р. Ј. Одавиђ

К а з к а Е. Иеега

(НАСТАВАК)

* * * есеци и дани нролажаху. Понекад је било Лаури, као да .је оиа њена страст за Угом била само тежак сан. Заблуда је била кратка, и баш с тога тако мало уочљива, да нико од њених повнаиика није могао ништа рђаво слутити! У очима свију била је Лаура без замерке. Кад би је у почетку невин поглед њезина детета изненада нодсетио на пређашње доба и образе јој обојио — ко јо то могао опазити? Ко је могао знати разлог? Било је довољно што је сваку мисао бацала у заборав, а то је чинила с јаком енергијом. Да је било могуће, оиа би упиштила своју кривицу са истом страшћу, са каквом је беше и учинила. Кад би је у вечерњој тишини, у лозом обавитом хладњаку спопале дрске и немилосрдно успомене, тада би бесно скочила са свога седишта и побегла у своју собу. Сама је себи говорила: „Не, не!" Бацала би сс у јастуке да мисли сакрије; долазила јо до тачко, где је све одрицала и мрзила што је волела; бледа и тешко дигаући притискивала би Риту на груди, и у чистоти тога загрљаја тражила да и сама чистом постане. Непријатељски напади ослабишо. Утеха постајаше све већа и слађа.

Тако поче преокрет, те на послетку ногдашња Лаура, грешна Лаура, нијо више у опште ни постојала. Ритина је мајка могла људима слободно у очи гледати. Љубав се но губи као права линија у бескрајности, — она се свршава, као круг, онде где је и почела. * * * Воселе годиие Ритино младости низаху се једна за другом као цветови у венцу. Лаура је делила живот свога детота на одсеке. Врло је значајан био дан, када јо мала проходала, неочекивано, на велико изиенађење присутних, нарочито Лауре, којој је у том тренутку било као да се десило чудо над чудима. Па онда кад се од домаћих пријатеља опростила пуним, сасвим јасно изговореним „ААсНо". Како је смешно то звучало! Она је изговорила оно „ио" тако оштро, да се сви гласно насмејашо. Па, кад је азбуку научила. Па кад је, само с пет или шост ногрешака, на памет научила Фузинатову песмицу: „Је ли, мамо, је ли, мамо, да ти своје луче волиш..." Лаура је у нарочитој књизи водила рачун о Ритиној гардероби: за четири године — тридесет и осам хаљиница, петнаест пари ципелица, огромна колпчина кецеља, чипака, оковратника, наруквица, машни, трачака.