Нова искра

— 260 -

— Остави ме на само с њиме неколике вечери, одговори Вејна милујући је. — Ја ћу све уредити. Брже ће сватови, не бој се! И почела је сама да се састаје са Шаћирбегом и да с њиме разговара. Љелша и веселија него икад, употребила је сву своју мајсторију, али не да га задобије за Зибу, него да га заплете у своје мреже. Примицала му се близу, сасвим близу, да јој је могао осјећати врели, опојни дах на своме образу; увијала се пред њим толико, да су јој се пешеви од кошуље растављали, те јој је лијепо могао сагледати груди; тресла је својом плавом косом, а из сграснога јој шапата избијало је нешто слатко, нешто што као медовина опија, заноси, дражи човјека... Шаћирбег није могао говорити... Оп је само гутао страсним, ножудним погледом. Једва се могао савладати, да јој не приступи, да је не узме на руке и иобјегне с њоме некуда далеко и... да је „поједо као шећерлему". Најпошље јој се предаде и поста њезип, само њезин. — Ти само заповидај, а ја ћу слушати, — рече одлучно. — Ако хоћеш у воду, у воду ћу ; ако хоћеш у гору, у гору ћу... Шта хоћеш ради са мном... Твој сам и душом и тилом, твој увик... — Не бој се, све ће добро бити, — одговори она, гладећи му бркове. — Не преврпи виром, на ћу бит' само твоја! — Убио ме Бог ако преврнем! — закле се оп. Првога петка, зором, не казујући ништа ни Зиби ни Хасаиу, Зејна се огрну Фереџом и пође оцу. Затече 'Булбега сама, у башти, гдје, замишљен и суморан, сједи на трави под леандерима и пуши. Опазивши је, старачко, набрано лице разведри му се, а брада се заталаса. — А што си ми ти то уранила ? — занита моко, развлачећи широка уста. — Шта је то тоби ? Зејна му приступи, пољуби га у руку и спусти му се у крило. — Ако нећеш да ти умрем, а ти ме избављај, викну грцајући. — Ја не могу више живит' са Хасаном. — Са Хасаном ? — отегнуто запита стари бег, отурујућн чибук. — Шта ти је радио ? — Он... он је чудан... Љути се вазда и... — Да те не бије? — запита бег љутито. — Не би.је, — брзо одговори она. — Не бијо руком, ама ме бије погледом, бије ме са ричи, бије ме кад уздахне... Не могу више с њиме и не могу... Убиј ме, ама не могу. Тулбег се замисли. — Па шта ћемо? — запита. — Нека ме пусти. — А ако не хтио? — Хоће силом... Стари бег набра обрве и замисли се. Затии се лагано и ионосито као и обично диже, исирави се, и, огрнувши се големим, тешким ћурком а велики нож задјепувппт за појас, пође. Упути се право Хасанову дућану.

— Јеси ли саи ? — запита Хасана, који јо осамљен сједио на своме ћепенку и таиком сламчицом чистио свој ћилибарски цигарлук. — Нема нико с тобом ? — Нема, — одговори Хасан и устаде испред њега, држећи, у знак поштовања, руке на појасу. — Сам сам. Ђулбег уљозе мирно и достојанствено и сједе на једио сандучо. — Ја ти нећу дуљити, — рече мргодно, гледајући Хасану право у очи, — и одмах ћу ти казати рашта сам дош'о... Зејна ми је јутрос дошла... — Зар је теби отншла? — упаде Хасан зачуђон. — А ја мислио, да је отишла некуд у комшилук... — Она ми је дошла, — настави Тулбег, не слушајући га, — и тужила се на те. Не може више с тобом живити... — Не може? — прекиде га Хасаи и иорумени до ушију. — Оа мном Зејна не може? — Но може, — потврди Тулбег јаче. — Не може никако. — Ама шта сам јој учинио ? — запита Хасан нестрпљиво. — Ако ја њу нисам пазио, није нико никог... Ево главу да дам за њу, ако хоћеш... Сво евојо да дам за њу... Зар ја њој на жао да учиним? Ђулбег, гладећи браду и подругљиво се осмјохујући, саслуша га. — Све су то приче, — рече. — Досга је, кад те она више пс бегонише. Ту више нема среће... — Па шта хоће она ? — узвикну Хасан као изван себе. — Шта кажо? — Да је пустиш, — окреса Тулбог кратко. — То хоћемо и ја и она. На глатко избријаном лицу Хасаиову оне жућкасте пјеге као да се раширише, широке ноздрво почеше му иодрхтавати. — Никад ја њу нећу пустити! — викпу узбуђено. — Шта хоћо учинићу јој, ама то нећу... Не могу ја без ње, не могу... — и глас му задрхта. — Ако сам каткада био плахији и окосио се на њу, то је пехотице... Опет не могу без ње; ти но знаш, шта је она мени... — Пустићеш је, — рече Ђулбег не повисујући гласа а нож пзвучо испод ћурка. — Ако ноћеш, моја јали твоја глава одлетићо... Оно јо једино моје дите... Док сам ја жив, свака ће јој жеља бити испуњена... Хасап стаде пред њега и очајно почо ломити прсте. — Ама зар јо дотлен дошло? — запита готово кроз плач. — Зар не може друга бити? — Пустио је јали не пустио, она ти со више нећо вратити, — осијечо Ђулбег, — а једна глава полетиће... — Кад јо тако, ја но тражим да ме силом воли! — рече Хасан тужно и обори главу. — Пустио је јали но иустио, ја данас закопајем срићу... Тога дапа Зејна се назвала пуштеиицом. УШ. Кад је дошла у Шаћирбегову кућу, изненадила се. Затекла је богаство, о каквомс пи сањала пијс; богаство