Нова искра

— 337 —

— „Повраћени рај", „ Повраћени рај", — понављао саи и нисам разумовао, шта значи то. И онда ми паде на ум, да уопште много заборављам, да сам постао необично раеејан и бркам познате личности; да чак у простом разговору губим речи, а понокад, и ако знам реч, не могу никако да разумем њено значење. Јасно ми се представи овај данашњи дан: некако нообичан, кратак, одсечен, као моје ноге, с празним загонетним местима — дугим часовима губитка свести или осећаја, о којима се ничега не могу да сетим. Хтео сам да зовнем жену, али сам заборавио, како јој име, — то ме већ не зачуди вити уплагаи. Прогаапутах тихо: —- Жево! Нескладна, необична у понагаању реч тихо одјекну и замре без одговора. И била је тишина. Они су се бојали да неопрезним звуком не сметају моме раду, и била је тишина — прави кабинет научника, спретан, тих, згодан за размишљање и књижевничко стварање. „Мили моји, како се брину за мено!" — помислих ја, разнежен. ...И надахнуће, свето надахнуће осени ме. Сунце се упали у мојој глави, и његови врели стваралачкн зраци расуше се по целом свету, пуштајући цвеће и песме. Цвеће и песме. И ја сам целе ноћи писао, не осећајући умор, слободно летећи на крилима силнога, светога надахнућа. Ја сам писао велико, бесмртно дело — цвеће и песме. Цвеће и песме... ДРУГИ ДЕО Десети одломак ... срећом, он умре прогале недеље, у петак. Понављам, то је велика срећа за брата. Богаљ без ногу, сав у дрхтавици, с разореном дугаом, у својој безумној екстази књижевнога стварања био је страгаан и бедан. Од саме оне ноћи читава два месеца писао је не дижући се са столице, не примајући храну, плачући и псујући, кад би га за неко време уклањали од стола. С необичном брзином летео је сухим пером по хартији, одбацивао листиће један за другим и све пнсао, писао. Изгубио је еан, и тек двапут нам је погало за руком да га на неколико часова положимо у постељу, захваљујући јакој дози морФијума, а после тога већ ни наркоза није била у стању победити његову стваралачку безумну екстазу. По његову захтеву, на прозорима су вас дан било завесе, и лампа је горела, правећи илузију ноћи, а он је пугаио цигару за цигаром и писао. Како изгледа, био је срећан, и никад нисам имао нрилике да видим код здравих људи тако лице пуно надахнућа — лице пророка или великога песника. Био је силно омргаао, тело је изгледало као од воска и прозрачно, као у исносника, и сасвим је оседео; почео је свој безумни рад јога релативно млад, а свргаио — као старац. По каткад би се журио да пигае више но обично; поро се забадало у хартију и ло-

мило, али он то није примећавао; у таким тренуцима нисмо га смели дирати, јер чим би га се мало дотакли, добио би наступ, сузе, безуман смех; у неким тренуцима, што је бивало врло ретко, он се блажено одмарао и благо беседио са мном, питајући увек једно исто: ко сам ја, како ми је име и од кад се занимам књижевношћу? А затим је снисходљиво причао, увек једним истим речима, како се смегано унлагаио, да је изгубио сећање и не може да ради, и како је сјајно, одмах, опровргао ту луду претпоставку, почевши своје велико бесмртно дело о цвећу и песмама. — Разуме се, да ја не полажем на признање са-

Влахо Буковац

Младост

временика, — гордо и уједно скромно говораше он, мећући дрхтаву руку на гомилу празних листића, — али ће будућност, будућност ће појмити моју идеју. 0 рату није ни једаштут поменуо, и ни једаннут не помену жену и сина; уображени бескрајни рад тако му је прогутао сву пажњу, те сумњам да се сећао ичега другога, сем њега. У његову присуству могло се ићи, разговарати, а он то није примећавао и ни за тренут није му с лица силнзио израз сграшне напрегнутости и надахнућа. У глухим ноћима, кад су сви спавали а само он неуморно плео бескрајну мрежу безумља, он је изгледао страшан, и само .ја и мати бисмо се усудили да му приђемо. Једанпут сам покушао да му дам место сухога пера писаљку, мислећи да, може бити, он заиста нешто пише, али на хартији су остало само ружне линије, испрекидане, криве, без смисла.