Нова искра

— 376 —

жени труиоии — ко их је убио? Знаш ли, брато, ко их је убио? Кад је поеле два јуриша настуиила тигаина и непријатељи се удаљили један од другога, одједиом, у мрачиој ноћи, разлеже се усамљен, преплашен пуцањ. И сви поскакаше, сви пуцају у помрчину, пуцају дуго, читаве сахате — у не-му, без одговора помрчииу. Еога виде они тамо ? Ео им, тако страшан, показује сво.ј неми лик, на коме је исписан ужас и безумље? Ти то знаш, брате, и ја знам, а људи још не знају, али већ осећају и иитају бледећи: зашто има толико много полудслих — нре никад није било тако много полуделих? — Пре никад није било тако много иолуделих! веле они, бледећи, и хтели би да веру.ју, да је сад као и ире, и да се та људска тиранија над разумом неће тицати њихова слабачког ума. — - Зар се нису људи тукли и пре и увек, и ничега оваког није било ? Борба — то је животни закон! — веле они уверено и мирно, а сами пак бледе, сами траже очима лекара, а самп журно вичу: воде, што пре чашу воде! Онп би радо постали идиоти, ови људи, само да не слушају како им се разум колеба, како у претешкој борби с бесмислицом изнемогава њихова иамет. 'Гих дана, кад тамо нецрестано од људи постају лешине, нигде нисам могао наћи мира и јурио сам за људима, и много сам видео тих притворно насмејаних лица која уверавају, да је рат далеко и да их се не тиче. Но још више сам нашао отвореног, истинског ужаса и очајних, горких суза, и страховитих узвика, очајања, кад сам велики разум из све своје снаге узвикује из човека последњу молбу, последње своје проклетство: — Ах, кад ће се свргаити овај безумни покољ! Еод неких познаника, код којих одавно нисам био, може бити неколико година, неочекивано сам нагаао полуделога официра, који се вратио из рата. Био је мој друг по школи, али га нисам познао; па ни мати га нцје иознала, која га је родила: да је годину дана пробавио у гробљу, вратио бн се више налик на еебе, него сад. Оседео је и сасвим обелео; црте лица мало су се измениле, — али он ћути и негато ослугаку.је — и од тога му на лицу лежи грозан печат таке удаљености, таке отуђоности од свега, да је с њим страгано говорити. Еако су причали његово.ј породици, он је овако полудео: стајали су у резерви, кад је сусодни пук јуригаао на борбу с бајонетом. Људи су трчали и викали „ура" тако громогласно, да су готово надјачали иуцњаву, — и иаједанпут престаде „ура"', — наједанпут престаде пуцњава — наједанпут наступи гробна тигаина: стигли су до моте и отпоче со борба бајонетом, нрси у прси. И ту тигаину није могао иоднети његов ум. Сад је мираи, док се. у његову ирисуству говори, ироизводи хука, виче; он тада ослугакује и чека; но чим наступи тренутна тигаина — он се хвата за главу, трчи на зид, на намештај и удара се у наступу, сличном надавици. Има велику родбину и она се на смену налази

око њога и окружу.је га жагором; но остају ноћи, дуге, неме ноћи, — и тада је код њега његов отац, исто тако сед и исто тако мало луд. Он је у његовој соби повешао о зид часовнике који јако куцају и избијају скоро непресгано у разно вроме, и сад удешава некакав точак. налик на беспрекидну чегртаљку. Сви они не губе наду да ћо он оздравити, пошто му је тек двадесет и седам година, и сад је код њих скоро весело. Облаче га врло чисто — ио не у војничко одело — пазе на његову спољапшост, и он, са сво.јом белом косом и јога младии лицем, замигаљеп, пажљив, благородан у спорим, уморним покретима, чак је и леп. Кад су ми све испричали, ја сам иригаао и пољубио његову руку, бледу, млитаву руку, која се вигае никад неће подићн да кога удари, — и то пикога особито не зачуди. Само ми се његова млађана сесгра осмехпу очима и затим јо толико обраћала пажњу на мене, као да сам јој ја вореник, и да ме је волела вигае од свију на свету. Толико мо је гледала, да јој умало не испричах о својим мрачним и празним собама, у којима ми јо теже но да сам сам — проклето срце, које никад но губи иаду... И удесила је тако, да смо само нас двоје остали. — Еако сте бледи! Под очима вам колутови, рече она умиљато. — Ви сте болесни ? Ви жалите свога брата ? — Ја све жалим. И негато се рђаво осећам. — Ја знам, загато сте пољубили његову руку. Они то нису разумели. Зато, гато је он луд, .је л' те? — За то, гато је ои луд, да. Она се замисли и поста налик на брата — само врло млада. — А мени, — она прекиде и порумене, али не спусти очи, — а мени ће те допустити да пољубим вагау руку? Ја иадох на колена пред њом и рекох: — Благословите ме. Она мало нребледе, одмаче се и само уснама ирогаапута: — Ја не верујем. — Ни ја. За тренутак се њене руке дотакогае моје главо, и тај тренутак прође. — Знага шта, — рече она, — ја ћу да идем тамо. — Иди. Али не можеш издржати. — Не знам. Али њима је потребно, као теби и као брату мом. Нису они криви. Хоћеш ли ме се сећати? — Хоћу. А ти мене? — И ја ћу тебе. Збогом! — Збогом за навек! И ја се умирих и би ми лако — као да сам већ преживео оно пгго је најстрашније у смрти и безумљу. И први пут сам синоћ мирно, без страха ушао у своју кућу и отворио братов кабинет, и дуго седео за његовим столом. А кад ноћу, изненадно пробудивши се, као да