Нова искра

358

Број 12.

Београд, децембра 1905.

Год. VII.

„Нова ТТскра" излази сваког мсседа. Дена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. иди 20 динара у злату. Претпдата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Ода,виКу, власнику и уреднику „Нове Искре", Еапетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тразкење по.јединих бројева, извршује се само у року од два меседа. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Послије севдаха И. Самарџијћ —

— СтеЕ

(СВРПГЕТАК)

IV.

пушташе се мрак... У кући Гачевжћа велика ужурбаноет, као кад је весеље. Ту се кува, пече, пржи, мијесж, спремају се дарови за просиоце, распрема се, чисти... Сва, чељад и момчад у послу... Само су Љубу оставили на миру... Она блиједа, изнурена, као да није ни осјећала да је сва та журба због ње; очекивала је само да се све то што прије сврши, очекивала је да дође тај тренутак, коме се сви око ње радују, а који ће њој порушити сваку срећу, унинггити наду... Важели да је нема, да се разболи, да умре, а они око ње жалосни, плачу, кукају, наричу што јој жељу не испунише... И Срето плаче, тужи... На јој дође само њега жао... И то би срећа била према овоме... Дође јој па стане плакати; лију се оне грозне бисерне сузе, једна другу не стиже, па, се сама чуди како трају... Уђе у собу мајка или ко други, на, силу ее уздржава, престаје плакати... шути и трпи... Чувају је, не може никуд, а утјехе нема, не долази... Дакле, биће оно најстрашније... Најзад је дошло и то. Дошли су просиоци. Дочекали су их сви укућани и сви ближи и даљи сродници који

су нарочито позвани на весеље. Свуд освијетљено, те сва кућа добила неки евечани изглед, сви се устумарали, излазе из собе у собу, у мутвак... Изиоси се вечера... У великој соби поеједали гости и домаћи; тече обилан разговор, као да ово вече нема нарочитог циља... Таки је адет, тако мора бити док ее не поетави вечера и не напије „трећа": у име Бога и Свете Тројице. Онда, главни просац — а био је Срдан — тражи ђевојку и пред икону оставља биљегу... Љуба у својој собици сједи замишљена и шути... Дођоше јој неке јаранице да јој помогну обући се. Дође и Ворка... Тјеше је и храбре, увјеравају је како је срећна; неке јој и завиде, али она равнодушна, као оно кад послије велике буре, послије еилне борбе, настане затишје. Зорка улучи прилику, те јој прошапта да ће је Срето чекати. Њој као да се разведри лице, дође јој да еад утекне, да их остави еве, да се баци Срету у наручја, али опет стукну... „Шта ће мајка, бабо, каква бих ја била шћер њи'ова, па шта би свијет?!.. Нек буде... мени и онако настаје јадан живот, па нек су бар они задовољни..." На пољу стегао мраз. Хладна јануарска ноћ; пршти снијег испод обуће... Свуд к'о пуето... Голо грање обучено