Нова искра

да жм завиде... Тробало је да готово недрестано играју комедију за друге и за еаме собе! Али то је било њима лакше него обичним личностима из редовног света, а треба их правдати, јер су чинили, у том времену, оба д§ла слободног и по мало сумњивог, љубазног и опасног, лудог, неразмишљеног, богатог и сиромашног друштва, чије иороке конирају часни људи, и у коме врлина има тако чосто нрибежишта, ко.је се зове: глумачко друштво. Да, ова нородица достојних и дивних старих, које је некада свечано венчао кмет и поп, пред Богом и пред људима, тако исто озбиљно као што то може да буде с каквим бакалином или маркизом... била је нородица сгарих глумаца, људи из света на даскама, бића створеиих по облику Бога, рођеног баш ове вечери, и који су руменели образе и гаравили очи, који су рецитовали на нозорници стихове и ирозу, којима нису били аутори, а све само за новац, за лшвљење !... Још су трајали и заслужили да имају своје достојне беле власи и да сањају поред пламена — њихова последња рампа! — после повратка с поноћне службе Божје, на коју се нису колебали да не иду, руку под руку, да се диве инсценовању обожавања достојног комада, који је пожњео велике успехе, детињског и популарног комада, коме се не зна број представљања, који је натеривао свет на плач и смех, чија су главна лица: Јосиф , Христос, Марија, магарац и во, и, само у другом реду, краљеви који овде имају незнатне улоге са својим скромним даровима злата и драгог камења. Мужу беше име Балерије а жени Диза. То су била њихова позоришна имена ко.ја су узели из стидљивости, да не би ни најмање срамотили поштоване нородице којима су припадали и које су бројиле међу својим предцима једног романског кнеза, два барона, три ђенерала, једну краљевску љубимицу, једног епископа т рагШшз, четири робијаша, више банкрота, једног умореног на точку и једног обешеног. Њихова сентименталнл- историја нроста је и наивна као заплет дизања завесе, као дијалог какве пансијонатске представе. Говорећи једно другом на позорници да се воле, открили су једне вечери своју узајамну љубав. И одмах су се узели, као у расплету каквог Окрибова комада. Нису имали деце и, при свем том, виђали су их врло срећне. За двадесет и пет и више година играли су заједно, у више 0 ,1, тисуће комедија, трагедија, лакрдија и драма. Имали су великог талента. Смејали су се, плакали, дрхтали неонисано искрено и лажно. Умирали су на сто начина: од радости и туге, од железа и отрова, пожара и дављења; покрали су аплауза и лаворика, славили своју сребрну свадбу, затим се повукли у паланку дивно обраслу густим дрветима, као каква декорација, кроз коју су недавно прошли на поштанским колима, у току једног путовања о коме су сачували нежну и нарочиту успомену, где су се заклели, над суФлерницом, да се врате и заврше свој живот и понављају своје улоге. Они су их нонављаљи дакле ту,

у тишини и смешењу вечног одмора, ономињући се нарочито репертоара своје среће, која је била тако чиста, тако потпуна, тако ретка.

И ако су два часа откуцала на једном црквеном часовнику, још старијем од њих, а који је непрестано понављао једно те једно још од Луја XIV, Валерије, пошто је угушио у својој свиленој махрами мало кијање, рече Лизи: — Ношто смо се много ућутали, моја Клое. Она заврте главом — осим ако то није оно сталко подрхтавање и меланхолично „да" и „није" старости која сумња, и уздахну: — То је истина, али опет зато не мислим о томе. — Него о чему? — 0 једној ствари која ме мучи, а коју ћу ти међутим рећи. Имам једну исповест... На срцу... — Мени да исповедиш? Мени? — Да, и то врло озбиљно. — Тиче ли се љубави ?... И његово око засија као у Дон-Жуана. — Да. — Којешта! Још? — На жалост! - Зашто : на жалост ? — Видећеш. Она поче: — Ти верујеш да сам ти увек била верна ? — Зацело! И још нерујем. Раг 1е сНаћ1о ћ'1; 1а Геише ! (То је била псовка из једног романтичног комада у стиховима у комо је ои био недостижан). — Не. — Варала си ме ? — Да. — Ти? (Устане са Фотеље). Ти! Лдза? У коју сам полагао све своје слеио поверење?... Шта?... Ти си ми... грешна и безакона жено... ти си ми се дакле тако захвалила за ретку милост коју сам ти учинио, изабравши те међу толиким другим принцезама, да бих те уздигао на своју висину и попео на шпански престо!... И преко своје воље, он се изгубио и понављао јој пасаже којима се некада нљескало, и ова последња Фраза, коју је избацио с машицама у рукама, пала му је на памет из једне дивне драме: Ие 8ои1;еггат с1е &гепас1е, којом је електризовао партер. Она потврди сасвим тихо: — Да, сире. Затим се вратише на обичан говор: — Варала сам те без варања, пријатељу, али је то готово горе и ружније него да сам то преварила варајући то. — Изјасни се јасније, циганко, или се чувај... (Још једна громогласна Фраза, и преко његове воље...) — Ево. Ти знаш, кад си ми се изјаснио... И ти мени...