Нова искра

— 148 —

Ивлн Зајц, хрватски композитор

поњавама; на једном антрешељу машице, гребене, преслица, мотика и још неки алати, на другом у једноме еандуку котао, буца и двије мале троножне столичице. Као треКи „товар" бијаху двије крошње са двоје ђечице. Могло им је бити ио иет, шест годипа; блиједа, прљава, плачних очнју звјерају унлашено то на једну то на другу страну, стрепећи чисто да који од аскера опет не подвикне и не савитла камцијом на њихове родитеље, а готова увијек да заииште, да процвиле... Млађен изгледаше као на све ријешен, као човјек који је много зла подносио, трпио све, па је увјерен да нема, шта горе дочекати.... Мислио од сваке руке, па га чисто мисао сморила; излаза нема, па што је, ту је... Гледа слободно у свијет и са по неким се поздрави. ,Жена му иђаше погнуте главе, блиједа и снуждена, заклањајући лице шамијом, као да хоће да се склони од свијета; друком руком придржава колијевку, коју носаше на леђима. Један дечко од својих дванајест, тринајест година иђаше поред ње — то им је најстарији син те кад беше испред ана, приђе те узе колијевку да одмијени мајку. Млађен, коме бијаху руке свезане, викну на чауша:

— Та болан, ако си чојек, одријеши руке... Не могу ја из ове коже никуд... Да ја мало нонесем... Имате ли срца, јадни, спрам женске главе?... — Гити, гити!... промрља један аскер, који сигурно тачно и ие разумијеваше шта је речено, а чисто као да помишљаше : гле ти њега, још нам ту зановијета и задржава нас... Чауш за часак заустави коња, таман да заусти да онсује нешто, поглода у гомилу свијета, па чисто устукну и усиљено благо проциједи кроз зубе: — Канун 4 ) Млађене, канун !... Гајрет 5 ) још малко! Четири иет аксера са нушкама о рамену опколили робље са обје стране, а двојица мало заостали, гонећи десот петнајест оваца и коза. Отока гладна, измучена... И оно блејање њено од.јекује жалостивно. Гледаш пред собом новољу и бијоду људску и животињску.... Која је гора?.... Но знаш чисто шта те впше потреса, узбуђује. У гомилп бијаше понајвише сељака. Чује се потмуо жагор, гунђање које све више и више прелази у гласно протестовање. Један чичица, окошт, јадовита и мрачна погледа, усуди се да и гласно подвикне: — Шта је ово, људи?.... Докле ћемо ми 'вако под овим зулумом? Један га привуче за гуњ, па му пришапта: — Шут' јадан, која вајда!... — па му ману главом да погледа на Уса, таксилдара. — Шта шути?... Не шуће' вала! — раздрије со чичица још више... А која вајда шућоти?... Шућели доста, па дош'о вакат да се збори... Чича Панто испред ана промјори га очима п дозва к себи, па му стаде објашњавати: — Осабри мало човјече, ти си иаметан... Стани мало да видимо шта |е, па ћемо онда зборити... Усо, таксилдар, који раније бијаше изишао из ана, натомрштио се, суче десни брк, па кад она,ј чнчица поче викати, напреже уши да што боље чује, одмахује главом и као да премишља: „Ха, крмче лп, крмче!"... Па једноме до себе прозбори: — Чули ти, Османе, онога крмка?... Овај ирибранији, а мање занаљив у оваквим тренутцима, додаде му тихо: — Нека, чојче, нека... А вала и била, невоља је... Жепе испред авлијских врата, очевидпо гануто призором, прекинуле своје оговарање, свака нешто шапће за се и куне, неке се чак крсте и моле Богу, а свака посматрајући ону ђечицу у крошњама, чисто несвјесно привлачи своју ближе к себи. Једна упрла погледом на Уса, рече гласно, да је овај могаше чутл: — Види Бог, види!... Неће ни 'вако довијек бити.. Доћи ће и Турцима црн петак... — па шмугну у врата. Цијела слика остављаше дубок утисак, који се тако усади у дно душе, у сред срца, да се никад не да изгладити. 4 ) кануи — закон. 5 ) гајрет — храбро.