Нова искра

највећи рад, а у пстн мах и оправдани понос хрватске музнчке уметности. Зорка Шолина. — Један од пајагилнијих чланова једнога озбиљнога и иоштовања достојнога друштва, већ један децениј активна чланица Мостарскога пјевачкога друштва „Гусле", госнођица Зорка Шолина, норед

љубави и смисла за умЈетност, показавши и несумњив талонат колико за вокалну музику, толико и још више за драматску интерпретацију, приликом свога малога јубилоја, без приговора, заслужила јо захвалност и ову болешку, кратку и лаку. Јер госпођица је вредна спомона и као јодан примерно вредан члан друштва, један од главних ступова заслужних и радиних „Гусала"; опа јо била мођу првим напроднијим жепскињем у Мостару, које се, прекинувши са старии адетом нашим, уписало у чланово друштза; она је, осим тога, вродна спомона и због свога дилетаптскога и певачкога реномеа у Мостарским интелигонтнијим круговима. Гасполажући високим, чистим лпрским сопраном, госпођица јо до сада, осим у зборовима, певајући у дуотима и солима, Мостарској публици, која има уха, пружила душевнога уживања, усавршујући учењем слух, добијајући, у исти мах, гласу више израза и школе. А то јој служи на част. На част јој служи и истрајност у усавршавању при дилетантским позоришиим представама „Гусала". Оно чим

је госпо1;ица Зорка задобила симпатије својој игри, то је, у првом реду, у већини случајева детаљно разумевање улоге и душовпо учествовање у аФектпма, уз увек добар изговор и обичпо живе и природне госте, а онда, поред спмпатично и спротно, пупо живота појаве, и спрема којом излази па позорпицу. Као дилотанткиња, госпођица Шолина јо увек без приговора добра; чосто јо добра глумица, а каткада се успела и до праве умстнице. Тако је, на ирииер, извола улоге Игове Есмералде и Нушићеве Поје. Отупивши на позорницу год. 1896. у Нушићевој „Протекцији", излазила је до сада на бину до осамдосот пута, играјући неких шездесот улога са просочио више пого добрии успехом. Осим спомонутпх улога, особито со истакла као Јелена у Драг. Илијћа комаду „За веру и слободу", као Даница у „Валканској Царици", као Јаквинта Драг. Илијћа; а ванредно разумевање улого јо показала у насловној улози комада „Марија кћи пуковније", коју је играла на послодњој друштвеној забави ове сезоне, приликом свога споменутога јубилеја. Публика иијо била штедљива са доказима свога допадања, и госиођицу је наградила дуготрајним одобравањом и изазивањем. Том приликом јо добила и дарове од нредсодника друштва, г. Шантића, од чланова, чланица друштва, од акад. омладино. Том приликом смо и замислили дати ову белешку, коју је вредна и заслужна госпођица иотпуно заслужила. А. Сузана (вајао Г. Франгеш). — У прошлом броју објавили смо Оузану Француског вајара, а у овом допосимо Сузану воликог мајстора Гоборта Франгоша, хрватског највећег вајара. Свештеничка породица у Јужној Маћедонији. — Из наћеничке Маћедонијо објавили смо до сада воћ приличан, али никако и довољан број слика. Низу том прилажемо и лик српског свештоника и њогово породицо са мртве страже српске, из Јужне Маћедоније. Баба-Арабат Текеси и Манастир Лешак. — Обо ово слико доносимо уз путопис г. Ов. Томића. Потробиа обавоштоња наћи ћо читаоци у токсту иоред њих. —