Нова искра

— 130 —

очи ни сувише велике, ни са бодесном чежњом девојака аа удавање (можда је баш то оно што ме нарочито веже), поглед миран и искрен. Слободно је ногледати у те очи. Нема ту никаквих „страшних" дубина, али се од иредсобља ништа даље и не види. Унутрашње собе затворене су вратима и завесама као у свакој ваљаној кући. Окупа узевши: она даје утисак — за наше прилике — врло образоване девојке. Њена су суђења тачна, а њена размишљања и конзеквенце изазивају дивљење женска која је воћ давно па својим ногама. При том она се са правом лисичјом обазривошћу чува свега, што би код жене модерних ногледа могло да диехармонично дејствује. Она се не заноси песницима (за њу је живот најчистија иоезија), али зато радо говори о музици и литератури; њеи је укус такав, да се за сад морам сложити са њом. Дакле, све на своме месту. И поузданост и хармонија и чистота. Можда нећу бити тако далеко, да скоро само у томе гледам котву спасења. И као какав стари природњак купим, прибирам, т|»ажим све оно што"је на њо;ј лепо и отмено, све оне одлике што имају вредности, и тако што... Зашто? — Омагнсм раменима и за се свирам песму срећна детета; с нестрпл>ењем очекујем, да се опет обрем у њихову зеленом салону за примање, да оиет чујем њену лаку, течну и коректпу конверзацију. Корак сам ближе породичном, пристојном човеку. * * * Вече. Овугде мир. Оамо овде онде у далеком пространству звук звона на вечерњу молитву, што га наноси лак вечерњи ветрић. Оунце тоне. Тоила црвена светлоот просииа се но затворено-зеленим иадинама ниских брежуљака; у висини круна старих .лииа и оморика бледо-жута светлост његова; на таласастом огледалу безбојне водене новршине већ се указују црне, нејасае. сенке. А сунце тоне све више;; све је блеђа његова светлост над околним светом ; сенке се иојачавају и као да стварају бедем цриих авети; тишина је тако тнха, да и сам дисај ирестаје... 1 ' * У њихову салону. Један иотпуни 1;е1;е-а-Ше. Кроз размакнуте завесе нробија се сумрак и у салону се предмети с муком распознају. Олушам њену конверзацију. Обичне, свакидашње ствари. Можда у неколико досадио, иа ипак пријатно. Површно и без дубина; у лаким облицима и са обичном мирноћом. Нарочито дејство после „духовитих" умовања. „Да се донесе светлост?" „Ах, не, госнођице!... У осталом — зар Ви не осећате пријатности нолумрака? — Слободно је човеку седети и мозгу оставити широко поље. Из даљине мисли се прикрадају тако угодно и меко, а крв лакше струји кроз заморене жиле."

„Обичан Оизифов носао. Мозак ради и дан и ноћ, окреће се око једних истих мисли и покра,ј толике агентне вол.е не доноси ипак нових нроналазака." „Усуд смртног човека." Пауза. „Мени је тако чудно на души." „Страх нред визијама —?" Ах, да! Била је у жалости за неком даљом сродницом. „Бог зна шта све човек очекује и како је себи та очекивања унео у главу? Зашто немамо истински правог имена за ствари које оне конкретно имају? Него снови, сиови II лет душе у њима...." „Тја!" „Строго узевши, од живота се не сме тако много ишчекивати — не?" Оветитељу, само ие на ту страну. „Хм, од живота? — Ствар личиог искуства и размишљања. У већини треиутака ми само осећамо како смо ту. Иначе стојиш на обали и не опажаш куда таласи гоне." „Нит' се што постиже, још мање до чега долази. Бедан крај!... И сад не бити болестан пред својом детињом немоћи?" „Ја бих га више волео као чашу вина. Искапити ;.о дна. — Но, то би било већ занимљивије!... Овако, мало 110 мало." „Толико ужасне борбе за мир и живот... а он стоји ту у сред иас. И мало само храбре воље и себи рећи: Ово што пред собом. видимо, то нризиајем." „Хм, хм, и бити добар папа или добра мама?" Омешење, „Реците ми, јер само с вама могу о томе слободно говорити: номишљате ли и Ви кадгод на смрт?..." Аха! Опасан обрт и сигурни предзнаци: све девојке неиосредно иред своју удају радо говоре о смрти. „Ја?... 0, да! — А Ви? —" „Али не онда кад Вам она које блиско лице задеси, него онако, на пример: Ви седите и мирно нушите своју цигару..." „И она онда — не смрт него очајање при помисли на то, ненадно наиђе." „Са свим!" „Затварам врата и бежим. Каоанска тишина и чашица шерија имају дејство хлађења. У осталом, ни то није оно што не би требало пожелети. Бар ће доћи жељени мир и на моја врата пеће закуцати впше јад и невоља светска." Махање главом. „Па инак човек се тешко решава да умре. Можда је то због инстинкта за животом, који све могуће чини и покушава само да не угипе. Друга би ствар била, кад би се дотле дошло, да човек сам себи рече: „Покушао сам све, живот ми не може више ништа понудити, дакле, ваља кидати."