Нова искра

— 169 —

СЛОВЕНАЧКА СЕОСКА СОБА у СтРАХЛОВУ

би била планш.а, малодупшост! Не, њој но остаје ништа друго, него када јо он упита: шта јој јо ? када он дозна откуда се вратила мало час, — да му кажо праву истину, па ма тим признањом разорила свој живот. — Боље јо сад, него да се целог живота мучи и да лаже. Врати се у трпезарију. Погледа постављени сто, доведе га у ред, метну руку на столичин наслон, па којој ће кроз који час седоти њен муж. До његове је столиде данас и Кетина столица, којој је допуштено да двапут недољно руча са родатољима без дадиље. Зашто се баш дапас десило ?! Не, данас неће никако ни да седа за сто. Јер чим јо муж погледа, дознаће сво. Да, он треба само да је погледа у очи. Приђо огледалу, али ништа необично не примети на своме лицу. Само лаку бледоћу, а очи су јој изгледале веће, немирније. Еада се враћала, од једном со уплашено заустави, јер је почела да мисли о нечем другом. За тим је срела позпаницу, с којом је морала ћеретати, смејати се, као да ништа није било, и као да се ништа није десило. Како је то било чудновато, и како со није слагало с мучењем, очајањем, кајањем и у опште са свима оним непојмљивим осећањима која у романима преживљују јунаци у часовима што долазе после догађаја. — Па и њом је немир овладао тек онда када је почела да очекује мужа. Њепа узбуђена Фантазија почела је да јој црта сцену, која ће се десити. Још никако није могла да се реши: да ли да одмах исприча све или ће имати толико снаге, да преседи са дететом за ручком и тек тада, пошто се од страха и узбуђења и не дотакне јела и устане, тек тада да приступи томе тешком објашњењу. Кад јо дошла кући чинило јој се, да неће моћи издржати погледо иевиних очију свога детета. Али већ у предсобљу Кета јој је радосно истрчала у сусрет. Опа клекну пред дететом, мале руке сиажно је загрлише; грло јој се некако грчевито стеже, учини јој се да ће одмах заплакати. Али у том се тронутку сети — да је про неколико дана видела такву исту сцену у некој ®ранцуској мелодрами. Шта, зар да јо коиира?! Она се умири и одмах, боз икакве гриже савости, пољуби дете и поче

с њим ћеретати. Осећала се тако сроћпа, тако задовољна, притискујући на своје груди ту плаву главу. И као што јо имала обпчај, узо дете у паручја и упесе га у гостпнску собу. Ту, у њој, притискујућп образом п.ожпо лишце детињо, огледала со у великом оглодалу, сећала со и с ужасом гледала себо; за тим јо опет љубила и играла со са Котом као да јо хтола да јој доте заштнти и спасо њена осоћања. Кад би јој муж скоро дошао, било би јој тако нозгодно, непријатно. Оии ништа једно од другог пнсу тајили ! Шта више : оп ју јо неколико пута дпрао за Франца Ајлорта. И ма да ју јо то буипло, узномиравало, опа у почотку није хтола да призна, али најзад јо признала: да јој се он заиста допада, чак воома допада. А њон муж на њоно уверавање, које је тако увредило његово самољубљо, припрети јој прстом, пталећи со, али одмах восоло додадо: ја со само шалим, ја врло добро позпајем своју Лену. Она сс на то само насмојала, а у себп јо помислила: „Но би требало да муж толико верујо својој жени!" Ето, то јо п био почотак свега. И она је дуго, замишљајући да јо то иевина, кокетна шала, коју можо прекнпути кад год хоће, изглодала збуњепа у свомо јаду. Никада није знала, шта значи радити самостално, а није имала с ким да се посаветује, од кога да затражи помоћи. Била је остављена самој себи и, пе водећи рачуна, ишла је право у сусрет опасности. И заиста, даиас се десило оно што је морало бити. Она опет изиђе на балкон. Кад чу зврјањо екипажа, који со приближавао, уплаши се, задрхта и врати се у собу. Чинило јој се да ћо пасти у иесвест, али се уздржа и с неким суровим решоњем спреми со да саслуша њогова укорна питања и да му одговори. „Обманула сам те, пемам вишо права да носим твоје име, нодостојна сам тога — убиј ме!..." Отворигае се спољна врата. Олужавка му скидо капут. Пошто иије имала стриљења да га дочека у соби, она му пође у сусрет. Орете га у полутамном нредсобљу. Он је врло журио. Махинално је загрли и пољуби, про него што је ма гато могла рећи, и брзо отвори врата свога кабинета. — Не замери, сад ћу доћи; само да напишом неколико речи. — Ана, будите готови да однесоте писмо на пошту. — Како је данас Кета? — Не, ти ме ни мало не узпемираваш, молим те остани, само један час и готов сам. Он узе перо и седе за сто, а рука му је брзо прелазила преко хартије. Она је стајала насред собо и зачуђеио га гледала, њега, задубљеног у важно писмо, који јо још ни једном нијо погледао. — Кети је данас јамачно добро? Кашаљ се иије појачао? — Но, то јо дивно, врло добро! — „Понггујући вас и свагда услужан...." Ето, готов сам. Дакле, Ана, однесите одмах на пошту. — Па, мило дете, сад сам ти на расположењу. Ти си јутрос излазила, видео те Белинг кад си стајала пред Герсоновим дућаном.