Нова искра

— 202 —

је хаљина ио доаом ободу као и по ободу рукава опшивена сриеним траком ширине два-три нрста а поред трака долазе и други срмени украси. На грудима има беда ишарана нрса (иазухи) која се за кошуљу закачују. Преко хаљине долази лепо опасан широк појас (појас) који је у боји; нреко појаса шарена ткана вунена кецеља (миндил) а преко кецеље и појаса два прста, узан и везом шпаран бео појашчић (зунка), који је често и од метала исплетен. С доње стране задене се у нојас велика лепа марама са ројтама (к'лченица) која с десне стране о боку виси и то у дужини вуненика. За тим има на себи још и вунен црни ћурак (салтамарка) чији су рукави краћи од рукава вуненнка. И ћурак је свугде ио ободу украшен срмом и шљокицама, а напред је постављен самуром. Ћурак се не може закопчати, те се виде бела везена прса и бела марама за брисање, задевена спреда у појас. Испод рукава од вуненика навлачејош и беле по ободу извезене рукаве које за руку привежу, те се само вез види. На ногама су им чаране, а преко чарапа долазе дивно израђени наглавци (терлици) који су дубоки као ципеле и по ивици јако украшени. Те наглавке од сукна израђују торзије. Преко наглавака долазе цинеле (кондуре) из којих позади инак за два прста вире ишарани наглавци. Често преко наглавака место ципола обувају лено ишаране папуче (чехли). И у папучама игра Чепсларка исто онако као и у ципелама, док врло чосто се доси да изујо обућу па игра само у наглавцима, али то бива више код мушких. Младе невесто хришћанке носе за четрдесет дана широк бео пешкир на, глави, који покрива сва леђа продужујући се у дуге жуте свилене кончићо. Ја ћу овом приликом по могућству описати н ношњу Помака и Помакиње из Чепелара, ма да онн ничега заједничкога са ором немају. Ово чиним због прогледности и лакшег упоређивања у одолу. Помак се носи исто онако као и хришћани, само што на глави има црвен ®ес, око кога је обавијен бео пешкир, а на ногама има беле калчине. Хришћани никако или ређе носе браду, а мухамеданци чешће. Женска мухамеданска деца и шипарице до 15. год. носе дугу кошуљу, а преко ње дугачку, танку и црвену одећу са рукавима. Одећа та дивно је откана црвеним, белим и жутим концима. Та тканина личи доста на црвену материју од које се праве обичне сеоске антерије. Опрода јо хаљина отворена и преклана се, а преко њо опаше се лепа жута кецеља. Груди су на одећи отворене, те се види кошуља и око врата читава маса од украса, као манистра парице, амајлије и др. Са страно је одећа, одоздо па за два педља навише, лепо усечена и сва је опшивона жутим гајтанима, те дивпо изгледа. Коса је унлетена у много (15—20 и впше) витица којо се низ леђа спуштају, а свака витица има при крају ннзу од манистра, која се завршује сребрном парицом. Код девојчића у то витице уплетене су још и вештачке витицо од свило, а све су јодиа поред друго норедане и увозано свиленим траком исте боје. Ове свилене витице купују се. Код слепих очију оиуштене су велики и гргурави зулуви, а на глави јо црвен фсс чији је врх обложен тепелуком од сребрпих нарица или болим блехом у облику тонолука. Овај блехани топелучић је врло лено ишаран. Девојко облаче, поред горње одеће, још и ћурак са кратким рукавима, сав извезен, а на глави имају белу мараму којај пада низ леђа и уши покрива. Велики

део косе око чела и зулуви остају непокривени, а насред чела, од бе.1 е марамо, спушта со већа сребрна иара а често и двс. Зулуви, силно окићеи врат и груди тако лено утичу па око, да у првом тренутку помисли човек да гледа какву лену лутку. Жене мухамеданско носе то исто, али преко свега долази огромна црна вунена Фереџа. Од исте материје спушта се низ леђа чак до колена, а преко Фореџе, .један широки огртач који покрива сва леђа, а у вези је са Фереџом. Фереџа иокрива задњи део беле мараме. Чим девојка или жена спази мушко лице, само преклопи с преда белу махраму и лице је сакрила. Толико могах да заиазим од иошњо Чепеларских становника. Иеторија двеју Српкиња у Чепелару. Једиог лепог даиа, око 11 часова нре иодне, стојим на улици испред дворишта и сунчам се, посматрајући дивну околину. Мало нрође, а сиазим старца Помака где ми се приближује, лагано поштапајући се. Кад је био близу мене, он застаде и назва ми Вога на турском језику. Ја му, наравно, одговорих срнски. Помаци се поздрављају турским језиком, а иначо само бугарски говоре. За тим ме запита: шта радим и одакле сам ? Кад му рекох да сам из Србијс, оп готово пуп радосги рече: „Ми смо род". Ја со одмах сетих да је то Сали-Чауш, син чувенога Кара-Ибрахима. „ Тако!" рекох ја старцу, пружих му руку, поздравимо се и ја га нонудим да идемо у кућу, што он једва дочека. Идући тако, он ми рече: да му је мајка Срикиња и да много воли да види свој род — Србина, па кад је чуо да сам ја из Србије, дошао је да ме види и да се са мном норазговара не би ли што сазнао о породици своје матере, па ако од њених јога кога у животу има, да их посети и ако је стар и изиемогао. Ја ћу овде изнети сво што сам могао сазнати о тој Српкињи ињеној другарици, како од Сали-Чауша и других, тако и из „Родоаски паирЂдгкг", мЂсечно гшостровано саисание за наука, обгцествени знанин и народни умотворенил, који илазн у Стаиимаки. Из њега вадим неке нодатко исправљајући све оно што је у њему нетачно забележено. „Ваш на средини села Чепелара, на једној омањој узвишици, уздиже се велика двоспратна зграда, коју Чепералци иазивају Аговски Конак. Тај конак има историјски значај како за бугарски тако и за сриеки парод. У њему су се извршили, за вроме ирошлог века, такви догађаји који не треба да остану неиспричани због свог романтично-трагичнога карактера. Кара-Ибрахим, власиик Аговског Конака, био је вођ једно крџалијске ордо, сабране „с конца и коиопца" по Родопима. За време српског устанка појави се Ибрахим са својом дружином у Србији. Родопски хајдуци из ове дружипе, на челу са Кара-Ибрахимом, тукли су се са срнским јупацима и налили и арали села. После уиигатења многих села, Кара-Ибрахим сс врати са дружииом у Чепеларе. Између друге пљачке, Кара-Ибрахим је довео и неколико робиња — младих Српкиња. Две од најлепгаих довојака задржао је у конаку, а друго робиње узегао нрви његови помоћипци и другови и одведоше их у село Рајково ( Аха ^ Челеби), а једна је удата за једног Чепеларца — хришћанина. Од две робињо које осташе у конаку старија се звагае Марија а млађа Смиљана. Кара-Ибрахим јо до тог доба имао само једну за-