Нова искра

— 234 —

оиис слико ставићу, ако ми Ви не дате потробних података: „Ово је прослављени српски нрпповодач Стеван Сремац. Његов је живот ненознат, јер он о њему ништа неће да нрича!" Одговорност ће бити само Ваша, јер ја као уредник... — 0, м....му, јесто ли Ви паметан човек? Ја то но волим, и Ви то нећете урадити! — И говорећи и слушајући ме био је стално узбуђен и љут, вазда ме је нрекидао и грдио. — Немојте се љутити, Господине Стево. Требало би да се ја љутим, а не Ви. — По чему то! упита мо још љући. — Па ето: обећали сте ми причу још пре две године, иа јо још не добих; сад хоћу да донесем Вашу слику... — Станите! прекиде ме изражујући очима оно класично „Еурека!" — Немојте доносити слику, а ја ћу Вам за то дати нричу. — А бланко-меница што је у Вашим рукама. — Баталите ћорава иосла, сад сам Ваш, сад сам нотпуно у „Мало.ј Ванци!" — Еад је могу добити ? Кроз три дана. — Хвала! Примам погодбу, и ако бих највише волео да донесем и причу и слику. — Слику нећете донети! — Ту се нажо столу и узедо клише. — Клише ће бити код мено! Тек када сам га уверио да је то слабо јемство, јер ја могу поручити ново клише, и тек када му дадох реч да му слику нећу објавити, врати ми клише и рече: — Слушајте! Дођите сутра — добићете причу. Сумрак је већ био ушао у стан, и када хтедох да пођем, задржа ме добри и несебични Сремац да видим

како је добра „Нишка туршмја" и Виничко вино, што је дан про бпо добио из Ниша. Сав мој тадашњи грех ирема њему био је гушен најискренијом радошћу, која је потицала из сазнања, да је Сремац, макар и на овај начин, постао сарадник „Нове Искре". Улоге су биле скоро сасвим промењено: честити Сремац хонорирао је једног уредиика красном нричом, одличним вином и ротким мезелуком! Сутрадан била је већ у мојим рукама, а у 1. броју 1901. године изидс штампана одлична Сремчева шала „Пазар за старо". После тога штампао је још дво приче: „ У трамвају" и „Пера Дружески". Своју сам реч одржао: штампао сам причу, али му слику не објавих. * Ове године беше ми свима драги Сремац обећао за мајски број нову своју причу „Прва лекција", која је сада сачувана само као најкраћа скица. Прилике су такве биле да је доиста нисам могао добити. Али сам, инак, био уворен да ћу је добити у току ове године. Нова потреба клпшета његова лика била је сасвим излишна, те ми нијо ни на памот долазила. Данас, када му јо брчно неро скрхано, када су му оно ведро и душевио очи номрчало, када је изгубл,ен за нове тековине срнској књизи, — и ја крхам своју реч дату великом нисцу, крхам исто као што се и срца наша крхају од туго за њим, и доносим његов светли и чисти лик, тужећи најискреније што то тако рано чиним. Погазио сам своју реч: доносим његов лик, *алн нриче, причо његове, које би нам ведриле тешку збиљу наших дана, — никад више! Р. Ј. Одавић

Вечерњи се сутон спушта...

В,

(X А Ј Н Е)

'ечерњи се сутом спушта Преко шума и дубрава, Зраке који душу крепе Месец шаље с неба плава.

Цврчак зриче крај потока ; Путнику се позном чини Да брчкање неко чује И дисање у тишини.

То се купа дивна вила У потоку, у планини ; Мило блеште плећа, руке На сјајаној месечини.

С. Д. Мијалковпћ