Нова искра

— 240 —

Први лакрдијаш. — Го је због јсдне маске, што је ушла у салу. Кнез Просперо. — Гвоздена су прата затворена. Како је могла ући ? Други лакрдијаш. — То не знамо. Али је ипак ушла. Једна дворска госпођа. — Страшно ју је погледати. Огрнута је покровом. Изгледа као да је изашла из гробнице. Први лакрдијаш. — То је неки глумац, који нас је све претекао. Други лакрдијаш. — Чудан глумац. Први лакрдијаш. •— Иде, као што иду мргваци, кад изиђу из својих гробова. (Жагор је све пећи). Други лакрдијаш (дижући завесу). — Гледајте како се креће у свечаној сали. Први лакрдијаш (смејући се). — Све ће поплашити. Грофица Гема. — Жене су пале у несвест, кад је прошла. Други дворанин. — Г1а чак и људи измичу испред ње. Први лакрдијаш (церекајући се). — ЈБуди ? Га они су још плашљивији од жена. Кнез Просперо. — Та је шала груба и глупа. Маркеза Виоланте (снажно). — Али то није шала. Војвоткиња Фортуната. — Приближава се ! Иде овамо ! (Дворска госпођа врисне и онесвести се). Маркеза Виоланте (свечано). — Височанство и ви господо дворани, покајмо се због своје досадашње охолости и тврдога срца!

Војвоткиња Фортуната, клечећи. — Ја се кајем из свега срца. X. ПОЈАВА Исти и маска. Маска улази. Покривена је покровом. Пантљикама су јој везане вилице. Образина јој је од црни кадифе. Оно мало лица што јој се види бледо је као у мртваца. Иде, автоматским кораком, к абоносову часовнику. Фортуната остаје на коленима. Виоланте клече. Дворани, престрављени, повлаче се ка шупљини прозора. Кнез Просперо (мало упдашен, љутито). — Доста ! Доста! Ухватите овога човека и одведите одавде. (Дворани се крећу као да ће да нападну непознатога, али их све обузе страх. Иовлаче се запечаћеному прозору. Кнез Просперо. — Кукавице! Кукавице! (Непознатому). — Кажи нам како ти је име, да знамо кога ћемо сутра обесити о пушкарницу манастирску. (Непознати коракне ћутећи. Заустави се под сенком абоносова часовника. Кнез Иросперо полети на њега, као изван себе од љутине и од потајна страха, са подигнутим у вис кратким мачем.) Кнез Просперо (бесно дерући се). —-» Скини своју образину! Покажи нам своје лице ! (Непознати, укрућеним покретом, скине своју образину. Бледо лице му је ишарано широким крвавим мрљама. Нос му је покривен широком црвеном мрљом. Кратки мач испаде из руке кнеза Проспера, који онесвештен пада лицем к земљи). Маркеза Виоланте. — • Црвена је Куга међу нама. (Црвен одблесак обасјава лице у дворана, који редом падају, превијајући се у самртним мукама). Завеса.

Српски сонети

У

Цар-Душан под Леђаном

чадору тишина као у крипти, У прикрајку гине уљенак без моћи... У царевим грудма чежња силна кипти, Што давно већ миље рајских жели ноћи И у овом мучном и очајном часу Затрепери песма страсног надахнућа. Роксанду он слути по чежњивом гласу: И осећа веће мирис тела врућа И недра јој пуна, свилена и млада! И тишином, као страсна серенада, Дрхти туге песма и пожуде силне... И док пре полако мелодија болна У срцу му кипти чежња неутолна. И зарони лице међ душеке свилне...

Видосава Низ голетна брда душа њена лута, Далеко у поља, где чезнуће цвета, Модра пуца смоква и пшеница жута, Под врелином страсном разблуднога лета. И свилни се мирис по одаји проспе, Пољанама златним класје шуми зрело. Вукашин је млади пољупцима оспе И пева јој песме пожудно и врело... Ал' кад хукне вегар са снежних брегова Нечујно се прене Момчилова љуба. И у часу овом успламтелих снова: Мрски су јој двори, поље вазда свело И милошта мужа ниска, дивља, груба! И ћ^ти сад снагу за очајно дело! Душан Малушев