Нова искра
— 292 —
Како је писао Стеван Сремац?
ао што је већ и ширем читалачком кругу познато, покојии Сремац уносио је у једну своју иарочиту бележницу сав иотребан осиовли материјал који је доцније разрађивао у своје красне ирииоветке. Необичио је занимљиво читати те скице и успоређивати их са израђеним приповеткама. И ако су у таквим скицама забележена само поентна места, оне су ипак веома карактористичне за Сремчеве погледе и мишљења, те када читате онај велики број иеизрађепих скица, морате још више, још дубље осећати сав огроман губитак којп српској књизи нанесе омиљеии Сремац својом смрћу. Увереии смо да ће и наше читаоце занимати да впде како је Сремац бележио материјал и како га је разрађивао. Тога ради објављу.јемо: 1., причицу коју јо проФ. Тих. Р. 'Ворћевић забележио и саопштио иокојном Сремцу; 2., Сремчеву скицу, како ју је забележио истог дана када је чуо, и 3., причицу коју је доцпијо израдио и штампао.
Забележени и Сремцу саопштени догађај Из комисије Годиие 1884. и 1885. био је попис земљишта и стаповпиштва у Србији. У срезу моравском, у тадашњем округу алокеиналком, био јо продседник пописне комисије М. Д. из Крушевца. Једнога дана пријави со пописној комисији Првул Митић Циганип из Честе, да и он покаже, по наредби власти, своје имовно и задружио стан.е. Еако се зовеш? упита га продседник комисије. Првул Митић, одговорн Цнганин. Одакле си ? Из Чосту. — Јоси ли ти домаћин у својој кући ? Ја сам, госиодине. Председник комисијо записа на заглављу нописне листе: Првул Митић, Циганин из Честе. Најоданнут се присети, да можда Циганин није разумео шта га јо питао, па да би ствар тачно извео упита: — Знаш ли добро шта те питам? Ко плаћа норезу у твојој кући, ко вас храни, ко је домаћин, разумеш ли? Е то јо онда Ђока, одговори Цигапин. — Па оида је Ђока домаћин, а ниси ти. Па Ђока, господине. — Што одмах но кажеш како треба, но само одуговлачиш посао, роче председник и пребриса на листи Првул, а стави Ђока, те изађе: Ђока МитиИ, Цшанин из Честе.
На листи су биле даље рубрике, шта су поједини задругари род домаћииу, те иредседник упита даље: — А ви други из куће сте Ђокини задругари? — Задругари, господино. — Е добро, рече иредседник спремајући се да пише редом имена задругара и њихов однос према домаћину. Ти си Ђокин задругар, а шта се он теби пада? — Па ништа ми се не пада, господине ? — Како иишта кад си му задругар ? Шта је он теби? — Па мајмун, господине. Сад јо предсодник оиот морао да брише Ђоку Митића и да стави: Првул Митић. II. Сремчева екица Ђокица Из пописне комисије Цигали у задрузи. Чиновиик пописује становништво. — Ко је старешина? — Тодор Првуловић. — Ти их нздржаваш? — Не. — А да ко? — Издржава Ђокица. Дакло Ђока Првуловић? Он је старешина? Јесте. — Шта је тај Ђока теби? Син? — Какав син! — Отац? — Да не да Бог! — Па шта је ? — Па мајмун, господине. Само нас издржава а нијо иам род. III. Израђена причица Ђокица Био јо попис стаиовништва и сви чиновпици боху одређени да врше иопис људства и стоко. Бољи одоше бољнма а госнодин Пера би одређен у Циганску Махалу да тамо ноиисује људе и стоку. Кад им је раздавао ноиисне листе, да их сами попуне, у свима циганским кућама уздахиушо и старији млађи и сви зажалише кад им је воћ свега дао добри Бог, зашто им још и „књигу и нисму" није дао; и зато је г. Пора морао сам својеручно да нонуњава рубрико у свакој кући. Из страћаре у страћару, уђе на послетку и у кућу некога Тодора. То је била нека као задружиа кућа. И ако нико од чељади иије баш много зарезивао старешину, ипак со оии сматрали као задружна кућа; пуна и кућа