Нова искра

— Дакле шта је теби тај г Бока, Ђокица? Или како — Е неје, господине, еве то неје... ти кажеш: Гјока, Гјокица? — Отац ти није, јер и сам си матор. — Је ли ти брат? Неје ми брат, госнодине! Отреса се запрепашћен таквим питањем Циганин. Охохо! Еако ће брат да ми будне? — Онда ваљда ти је син? пита чиновник. — Ама неје ми син, господипе! брани со Циганип. Да ми не да Вог господине-такву страмоту!... — Онда зет? — Ух, зет! Батали такви речи, господине! Па ја ћу да побијем господине све ћерке, да побијем ћу а не давам их за Гјокицу! — Па је л' вам штогод род? обрецну се љутито већ нервозни чиновник. Род, далеки род можда вам је! — Ама какав род, господине, откуд може Ђокица да буде род! ? Не може Ђокица род да буде на Циганина. Ако смо Цигани господине, Хришћани смо. Славу славимо ! Славимо светога Гургица, Бога ми ти казујем. Не лажем те, Вога ми. Гургиц слава пагаа! И ако смо Цигаии, па јонег нам не треба такав род, ®ала Богу! — Па онда кум! Кумова бар доста имате!... — Ама неје ни кум, господине! Да знаш какви трговци и чиновници су нам кумови! Таса магазаџија, па госнодин Ћира дресер, па Мика практикант, па Пуја пандур, па Гиле џамбас; за свако дете имам другог кума!... А Ђокиџа не може да нам кумује, ако смо ми Цигани, господине. — Па гата .је, до ђавола, тај 'Вокица?! развика се пргави г. чиновник. Није старешина, није отац, брат, син, ни зет, ни кум?...

У једној ноћи

Да л то живот обара лагано Нашу веру и наш покој груни? Што ме дира сад ћутање наше? Што ме ова ноћ с тишином буни? Слутим живот промашени. Видим Све од мене хоће да те граби. Видим како не можемо више Варати се да смо врло слаби. На гемељу пољуљане вере, Не дижимо од облака зграду. Наша прошлост биће нова вера Што ће да нас одржи у јаду. Али њој се још не враћај, драга, Ја сам с тобом још живота че'ко. Прошлост ће ги онда бити близу, Када будеш од мене далеко. . Влад. Станимировић

— 294 —

— А издржава вас, велиш ? Рани вас; ваш ранитељ? нита Пописач. — Јесте, господине, ранитељ; рани нас све. — Хм! домигаља се чиновник. А да није какав, онако, масарога; богати наследник, па се... овај... к'о сваки масарога сцанђао... па срамоти Фамилију?... — Неје господине... г Вока је г Вока... да га Бог поживи за многе године, а и теб' сас њег' да поживи, — а нама сас њега добро... Неје масарога... Кам' да је! — Па, онда, најбоље ће бити да дође он сам... где је ? — Ех, „да дође", ама пе слуша он. Кад удрви рен, — не слуша тад никога. Ни господин Тасу оног арачлију тад не зарезује!... А питага: где је? Ено га горе, пестретника, — окачио се сас реп о сојо. — Шта, гата! ? узвикну зачуђени чиновник. Старегаина и хранитољ, па има реп?!... — Јесте нага Ђокица, ранитељ наш, а добро кажега да је „старешина". — Истипа је он и старегаина и ранитељ наш. Он плаћа и порез и прирез, рани и чиновнике и нас Цигано. Само, знага, нема права да будо посланик; а ни бирач не може да буде; ни кмет, ни одборник... А има Фајду од њег' и држава а и ми имамо ®ајду... И чиновпик тек сад, када ногледа горе, опази вигао себе ,/Вокицу" како се окачио реном о гредице па се љуља, плази, бекељи, трепље и пљуцка на све стране, и на понисну комисију и на државну статистику...

иси ми се поЈавила, драга, Светла ока, безоблачна чела, И није те, ко некада, мени Само чежња и љубав довела, Пролазимо у ћутању мучном... Али само ко два знанца стара. Све је некад много лепше било: И ноћ што је знала да очара, И твој осмех што об >сја душу, И мој поглед што све с тобом чека. Ти си опет у мојој близини, Али си ми, ко прошлост, далека.