Нова искра

— 28 —

довол.но јупака, којп бн били погодни, опа изабра једиог Фаитастичног јунака за чија јс дела и судбине само она могла јемчити — оиако, јунакапрема њеном срцу, дух од п.ена духа, месо од њена меса и крв од њене крви. Наиме, на неколико годииа по Нилсову рођењу, она бејагпе донела на свет мртво мушко дете, п њега, је она била изабрала: све, што је оно могло бити и изврншти, она је то сад брату, у збуњеној разповрсиости, у прометејској тежњи, са месијином одважношћу и херкулском снагом, у наивном прерушеном облику и безграничној збуњености причала, свет сићушних Фантазија које су у себи имале исто толико телеснога од стварнога света колико онај јадни малеии скелот детињи, који се тамо горе на гробљу ленбортггком распадао у прах и пепео. Нилс се није варао о моралу ових прича. Оп је био нотпуно појмио да је за презирање бити оиакав као што су људи у опште; он бејаше готов да унме па се опору судбину коју су хероји имали; оп је у машти драговољно патио са борбе која нрождире човека, са злог удеса, са мучеништва што нас свет неће да позна и са победе која пам не нружа мира, — али је ипак био неисказано срећан кад је помислио, да је то још тако далеко — да ће то све тек доћи кад он буде порастао. Као што се слике и тонови снова једне ноћи провлаче нреко будна дана и у магловитом облику и магловитим тоновима могу да изазову мисао тако да ова тако рећи за један тренут ослушкује и у чуду се пита да ли је одиста иешто викнуло, — тако је и представа о оној у сну рођеној будућности шапутала тихо кроз Нилс Линеово детињство и опомињала га благо али ипак непрекидно на то, да то срећно време има и међе, и да га једнога дана неће бити више. Свест о томе изазивала је у њему тежњу да живот ужива у свем његовом изобиљу, да га усише свим чулима, да не изгуби ни једну кап, ама ни једну једину, те је отуда у његовим играма и било неке усрдности која се пела до страсти, јер је он био под теретом беспбкојна осећања: да ће време прохујати крај њега а да он неће моћи из његових богатих таласа задржати све што му талас по талас буде доносио. Отуда је долазило да се он могао нрућити на земљу и с пуно очајања зајецати, кад би му кога свечаника било дуго време зато што осећаше да му недостаје ово или оно, да нема другова, дара за изналажењем или што није лено време. Из истога разлога је исто тако одлазио свакад тако нерадо у постељу, јер је сан за њ био без догађаја, потпуно без осећања. Али то није било тако увек. Дешавало се и то да се он умори, да његова машта није имала више боја. Ои би се осећао тад сасвим несрећан, осећао је да је и сувише мален и ништаван за оне славољубиве снове; шта више, чинило му се као да је он недостојаи лажљивац који је дрско узео на себе изглед да воли и појми оно што је узвишено, док је у истини могао имати осећања само за оно што је ниско, волео оно што је свакидашње и имао у себи

све, све ниске жол,е п пожуде. Шта више: по некад му је изгледало да поси у себи свуколику мржњу земаљских црва према ономе што је узвишено, као да би и он с највећом радошћу пристао да каменује те хероје који су били 6ол>е крви од њега и који су зиали да су то. Тих дана он је избегавао своју мајку и свест да се поводи за једним неплеменитим инстинктом, тражио је оца иа је радо слушао и примао његове мисли које су се држале земље и објашњења која се нису заснивала на сновима. Тада се осећаше тако добро код оца, бејаше тако весео што је био као и он, те је скоро заборављао да је то онај исти отац на кога је оп дотле гледао с највећим сажаљењем скрова свога замка од снова. Наравно да то није било јасно и одређено у његовој детињој свести, као што бива кад се и речима искаже — али је то било ту, иедовршено, нерођено, у неодређеном облику који се не да опипати, који се ствара; то је била као чудна вегетација на дну морском гледана кроз таман лед; разбијте лед у комаде или изнесите из мрака оно што је живо на светлоот речи: свакад ће се десити једно исто — оно, што тада можете видети и огшпати, није у својој јасности нејаоно као што је пре тога било. 3. И пролажаху године за годппама; Божић је долазио за Божићем бацајући кроз ваздух свој свечани сјај још за дуго и после Богојављења; Духови су прелазили, једни задругим, преко цветних мирисавих пролећних ливада; летњи одмори су се низали једно за другим, светкујући своје оргије у слободном ваздуху, своје гозбе на сунцу и просипљући из пуних пехара своје летње вино, па их онда једнога дана, са сунцем на заходу, нестаде, те остаде само успомена са образима опаљеним од сунца, рањеннм очима и узаврелом крви. И године нромицаху, а свет не бејаше више свет чуда који је био. Они тамни кутови иза трулих зова, оне тајанствене собе под кровом, онај језовити камени саркоФаг испод пута од пешчара — у њима не бејаше више оне страве из бајака. И онај дугачки брежуљак, који је, на први цвркут шевин, скривао своју траву међу пурпурно онерваженим звездицама красуљка и жутим звонцадима јагорчевине ; поток са својим Фаптастичним животињским и биљним благом; дивљи обронци пешчана мајдана са својим црним камењем и сјајно сребрнастим отиацима од гранита — све то није било ништа друго до худо цвеће, жпвотиње и камење; блиставо злато вилино бејаше се поново претворило у свепуло лишће. Једпа игра за другом иостајала је стара и непаметна, глуиа и досадна, као оно слике у буквару, а иекад су биле ипак тако нове, тако неисцрпио нове. Тамо су се играли они с обручем од бурета, Нилс и пасторов ФритјоФ, и обруч им је био лађа која је насела кад би се изврнуо, а ако су га могли још дохватити ире ио што падне, онда су то звали укотвити се. Узани про-