Нова искра

рећи, који је лепши и лшрпснији. И меии самом| беше мило да их видим; и ове село као да се радовало њиховој срећи, свп од реда сем једнога." „Ко ће знати, колико је трајало? Некоме су такви тренутци вечност; други их је изгубио 1гре ио што је и руку за њих пружио. Бејах научио 1,а их гледам обоје срећне, веселе, насмејане; та колико су пута седели само ту пред мојом воденицо.м. Можда је и њима изгледало, да је све то само сан рајски и да сирото срце људско није кадро у се примити сву ту милину? Можда је то била променљива ћуд среће, чије се блаженство опажа тек онда, кад ње нестане, и за њом остане пустош коју она својим одласком причини?.... Можда, можда!" „Не знам, како је било? Тек од једном приметих да није све у реду. Помутише се сјајне очи у мога девојчета — јер треба да знаш да сам је волео као своје рођено, јер Бог ми порода но даде — изгубише се ружице на њеним образима, душа као да је у хтроцепу цвилела; малакса срце, малакса п снага. Видео сам да има нешто, а ни једно ми се не хте потужити. Ие оћутах!" „И једнога дана одем му. Био је код куће, тек дошао из лова. Лежи на ниском креветићу, а очима се тако упио у таваницу, као да му је сва судба на њој записана. Не маче се са лежишта, само ми лено прихвати руку. с< „Како си, стари ? (< упита. »Почнем онако из даље. Морао сам сазнати, тако ме је нешто копкало. А истину рећи, не беше ми све једно, шта ћу од њега чути. сс »Ах, шта ту крити!" рече, а ие престаје пушитн. „Где љубави има, ту мора бити и незадовољства. Јееи ли видео ружу без трна? сс „Јес, јес, истина је! Ал' зар да дотле буде срећа њена?" „А зар би сдругим била срећнија? У осгалом, девојка је за љубљење. Пред Богом била би грехота оставити младост и лепоту да увену. сс „Зиа.м, знам, али нгга ће бити на нослетку? Ти си човек стран; служба те је данас овамо нанела. А сутра? Оставићеш наше гудуре, да се никад више не повратиш. А Прва је наше дете; одрасла за ова брда п за ову гору; није она за свет широки." „Ех, гпта си ми тн данас почео прниоведати ! Окани се тога и знај да ја никад не мислим дота ће сутра бити. Божје је то да он мисли Него ходи овамо; знам да се нећеш потужити. Ово је ракија која би и нред цара могла изићи. сс „Попустим и ту. ГИта сам знао друго чинити ? Има људи које увек мораш слушати. сс Зорун застаде. У воденици ее јако чуло како се коло окреће; његови тупи удари потмуло су одјекивали у њеној унутрашњости. На сјају бледо жута пламена старац мн је изгледао као какав стари усамљеник из давних прича. Он се полако саже, подстакну ватру, неколике варнице јаче одскочише да се изгубе под мрачном таваницом, и око нас се онет вио тајанствени полумрак, у коме је нарочито својом белином одударала старчева пао пи.е -бела брада.

I „Спомеиух ти раиије" настави старац „да у целом селу беше само један човек који се њиховој срећи није радовао. Божин се зваше, у злу га споменуо! Можда душу грешим, али много нам је јада начинио. Бејаше се и он загледао у наше девојче, у Прву. Најзад Богом нека му је просто; младост је н у њега била, а ко лепоту не бп волео, али онако беше рђав човек. Прзница, убојица, на свако зло готов; пође ли се само с њим, могао си поуздано знати, да ће ти се нешто десити, зашто бп се целога живота кајао. У селу не имађаше родбине, те се вукао тако по појатама, банчио и пијанчио по механи до последње паре. Само у аргатлук никако не хтеде; а ипак живео је тако, како да ти кажем, издашно, и без новаца није био никада. Можеш мислити да смо се сви у селу чудили, од куд му такав живот. После нам је Борко већ казао, био је горокрадица и шверцер да таквога на далеко ииси могао наћи. сс „Али се и беху намерили један на другога. Први сукоб и једнога не би било. Знао сам да он нешто у потајн смера, јер сам га чешће виђао у друштву неких људи; после миловао је и он Ирву и би је узео за жену само да је она хтела! — Све то будило је у мени неку слутњу да неће добро бити. сс „Иајзад кажем Борку и замолим га да се чува. Он се само осмехну и махну руком. »Разрачунаћемо се још! сс И на томе оста/Је." „У то време учесташе код нас шверцовања а и шума се нагло секла. Ђаволи, знали су заметиути трагове, да их ни сам Нечастиви иије могао иронаћи. Борка сам ретко виђао; јурио је за њима.« „Једнога јутра дође ми Прва. Ослабела, побледела јадница као да је болест боловала. сс „Је ли био код тебе скоро? сс унита ме готово шапатом. сс »Одговорих да није. »А зар ти пе знаш? сс »Ништа ми не казује. Ој, давно ме више не милује, да бих знала путеве његове. сс »Отпочием је тешпти, како је нерасудно тако говорити, и да он има и других послова, а не само да ииљи у очи. сс »Јадница, погледа ме тако дуго и тако тужно, стресе- се сва, и стаде да јеца, чупајући своје косе: »Лало — ла.ло Стојане!.... Иди, иди, тражи га!.... Њега нема више !.... с< Стресох се. »За име Божје, шта то говориш? Горе је у планини; задржао се негде за цело. сс „Ој, није, није! Ни-кад он тако дуго не остаје. А данас је већ четврти дап.... Слала сам и братанца ми горо, у караулу — оп ту обично застаје — пи онде га нема. Нико у селу не зна. А и Божин се изгубио. Слутња ми главу губи и срце кида.... Нашли су се горе у плаинни и.... сс „Не могаше говорити; сузе јс сву облиле. Скочим, није се смело време губити. Готово цело село пође за мном. Одосмо горе у планину. Алп толикоје путева у њој, толико провалија, амбиса!