Нова искра

— 58 —

мама имале нешго од интелигеације руке, н.ему се заврте мозак; иа кад се још у исгом тренутку и врх од једне стопале одједанпут сави, он замало што не паде у несвест. — Где си набрао различак ? — упита Едела. Нилс се прибра па се окрете к њој. — Набрао сам га у пасторовој ражи, рече он гласом, због кога се и сам морао зачудити, јер је толико био звучан. И не подигав очи, он јој пружи стакленце. Едела опази његов покрет и погледа зачуђено у њега. Иаједанпут поцрвене, подиже се на један лакат и подвуче ноге под сукњу. — Одлази, одлази, одлази, одлази, — рече она у пола љутито у пола збуњено, и на сваку реч попрска Нилса мирисом од руже. Нилс оде. Пошто је он изишао из собе, она опружи лагано ноге низ лостељу и погледа радознало у њих. Журним, несигурним корацима хитао је Нилс хфоз собе на више у своју одају. Био је сасвим збуњен, осећао је неку необичну малаксалост у коленима а у гуши га је нешто чисто давило. Ту се прући на софу и затвори очи, али не могаше наћи мира. Бејаше га обузело неко непојмљиво неспокојство, дисао је тешко, као у неком страху, а светлост му је сметала и ако је био затворио очи. Мало по мало па се то обрте; бејаше му као да је преко њега прејурио неки врели, загушљиви дах и учинио га немоћним, малаксалим. Имао је осећање као што га има човек у сну: чује да га нешто зове, и он би тако радо пошао али нема могућности ни ногом да макне, па се упиње у својој немоћи, разболева се у жељи да одмакне даље, долази до лудила због овог зивкања, које не зна да је он везан. И он уздисаше нестрпљиво као болесник и звераше по соби; никад се нијеосећао тако несрећан, такоусамљен, тако одбачен и напуштен. Затим седе крај прозора, на пуној сунчаној светлости, и плакаше. Од овога дана Нилс се осећаше крај Еделе и срећан и несрећан у исти мах. Она није била за њ више створење као што су сва остала, већ ваиредно узвишени створ који је постао божанским са тајанствене и чудне лепоте; и за њ је била неисказана срећа у томе што је гледао у њу, клечао у срцу пред њом, и пузио пред њом у бескрајној понизности. Али је понекад овај нагон за обожавањем био тако силан да је чезнуо да да одушке себи у каквом спољњем знаку своје подчињености, те је онда вребао згодан тренутак, увлачио се у Еделину собу и ту по безброј пута љубио малени иростирач пред њемом постељом, њену обућу или ма какву другу реликвију која би се испречила пред његов Фанатизам. Као неку велику срећу сматраше он то што му, баш некако у то време, деградираше његов празнични капут на свакодневни; јер у оном мирису, који бејаше оставила ружина есенција,

имао је он моћну амајлију која му је Еделу, као у каквом мађијском огледалу, иоказивала онако како ју је он био видео да се у оном маскарадиом оделу одмара на дивану. У иричању између ФритјоФа и њега ова се слика непрекидно провлачила, и иесрећни ФритјоФ није више никако био сигуран да неће натрапати на босоноге принцезе. Ако ое провлачио кроз густиш прастаре шуме, то су га оне довикивале из својих љуљашки од лијана; ако ли би потражио у каквој пећини заклона од буре, то су се подизале оне са свога као кадиФа меканог маховинастог лежишта. па га поздрављале добродошлицом; па и кад бн, опаљен од барута и уирскан крвљу, силним ударом сабље провалио врата од кајите морског разбојника, он би их и овде налазио како се одмарају на капетановој софи . Оне су му биле чак и досадне, и он не могаше никако појмити, зашто су оне одједном баш толико потребне његовим драгим херојима. * * * Ма колико да је високо човек наместио свој престо, ма како да је тврдо учврстио на своме челу венац изузетка, који означава генија ипак није никад сасвим сигуран да га неће једнога дана, као оно некада краља Навукодоносора, обузети чудна жеља да легне на све четири па да с нижим животињама пасе траву но пољу. Тако се десило то и господину Бигуму, кад се сасвим просто заљубио у госпођицу Еделу. И ништа му није помогло што је изменио историју света да оправда ову своју љубав; ништа му није помогло што је Еделу називао својом Беатричом, својом Лауром, својом Викторијом Колоном, јер сва вештачка слава и светлост, којом бејаше окружио своју љубав, би исто онако брзо, као шт0 ЈУ Ј е био и распирио, угашена неумољивом истином: да се заљубио само у Еделину лепоту; да нису особине њезина срца или духа биле то што су га залуделе, већ само њена елеганција, њен лаки светски тон, њено сигурно понашање, па чак и њена грациозна неуљудност. То је била у сваком погледу љубав која је била сасвим погодна да му са стидом и чуђењем покаже како су људи нестални. Али, шта је то марило! Шта су све те вечите истине и привремене лажи, што су се једна на другу згомилале на његовом оклопу који он иазиваше својим „убеђењем" — шта су све оне вредиле ирема његовој љубави? Оне су биле истина сила, срж, језгро живота — па нека их, нека покажу своју снагу! Ако ли су слабије, па леио: онда се морају распрснути; а ако ли су јаче... Него, оне бејаху растргнуте, разривене, бедно ткиво од трулих конаца. — Шта су се ње тицале вечите истиие! И силне теорије, шта су му оне помагале ? Је ли мога,о он њу задобити мислима које су биле испитале дубииу бесконачности? Та било је без вредности све, све што је он имао. Па кад би његова душа баш блистала и стотину пута лепшим сјајем но јарко сунце — шта је то вредило, кад се она скривала под бедним Филцаиим огртачем Диогеновим? Форма! Форма! Дајте