Нова искра

Иути, иопо, ако Бога зиаш — одговори Рако — за кога да је дам? — Како за кога, Рако? За киежева сииа. А кнез Арсеније је нрви у Колашину. Од старина су његови били кнежеви, па ноловина је Буба шегово, па .људи образити, па знаш оно што смо зборили, па... — Ене, шта збориш?!.. А зар ја нијесам од старина био глава Козареву? Валај му баш ие дам. За оно мрљавче његово да дам моју Џану. Не богме!.. Ти је погледај само како коло води. Виђи је, ви1)и! Грађа је то, јапија је то, мој попо, а не 1)ввојка. Зе везира је она, а не за Арсенијеву кућу. Пусти ми кнез! Знам ја његову силу и госиодство. Моја Џања ни трећега дана у његовој кући хљеба јести неће. Она је на меду и шећеру нодигнута. Само што је посластица изјела, могао би човјек купити сву Арсенијеву баштину... Поскочи, Џано ћеро, хајде!... И ако је поп иавикао па његове хиперболе, ипак га данатпње зачудише. Виде да је данас Рако у особитом удару, иа добро стеже смех у грудима и продужи: — Па баш не даш? — Баш. Ар;о си мој законик о том ми више нећеш зборити, таман ми она на огњиптту сиједе плела! — узвикну Рако и трже се, зачудивпш се самому себи како је далеко забасао, кад је заиста рад да је да у Арсенџјеву кућу, само да му овај омогући избор за кнеза.

И ко зна докле би овај разговор трајао, колико би се Рако разметао, а иоп у дутии смејао, да им не приђе Живана, која ово беше из кола чула, иа им врло сурово открати: — Удајите ви друге, а ја се сама о себи бринем... Чико, мало ирије дадох обиљежје оному кога ја хоћу. Сад не будали више, но се спремај да пијеш ракију. — То неће бити док сам ја жив, ћерко! Живана га још суровије ногледа. — Ако још једну извежеш, сад ћу га наћн и право његовој кући, да те под старост осрамотим ! Пон и Рако видеше да овде шале нема, угнуше раменима и иођоше даље да виде шта ће бити са кнештвом. Рако по његову савету седе у једној саборској механи, а поп шмугну у сабор, па уместо да скупља кметове на веће, посла му новога пријатеља Добрију Житковчанина с оканицом ракије. Попише по две-три, па се и пољубише. Пиштољ иуче и Живана би испрошена. И баш кад се Рако поче разметати, приђе му ноп и лагано шапну да му је кнез Арсеније због Живане покварио избор и да је закнежен његов сусед Радовап Чука. Рако на ово скочи као попарен и, не рекавши ии речи, отиде са сабора, који му толике наде одједном ноквари. Гр. Божовић (СВРШИИЕ СИ)

ед покојнима

ХХека тече живот и гробљу нас носи ; из понора мрака нека у мрак тоне; Нек се ка' 'но сузе из очију плачних Дани људског века у неповрат гоне, Миран к'о и стење што вечито траје Ту ћу реку хучну посматрати с брега. Јест, миран ћу бити, миран к'о и понор, Ил' к'о видик зимски под покровом снега.

Најстрашније боле моје јадно срце Већ је, авај, давно преболети знало, И тута га више саломити неће, Кад од туге досад није јоште стало. Пека тече живот и ка гробљу носи Све уздање наше и све злагне снове ; Нек се бони часи и уздаси тешки Расплићу и нижу у фаланге нове.

Као старе знанце са незнаних страна Мирно ћу их тужан све чекати редом, И само ће нова јавити се бразда Дубока и мрачна на лицу ми бледом.

П. Ј. Одавић

-г 72 —