Нова искра

— 83 —

у тимочком басену: као да овај део нашег народа нма више солидности н издржљивости. Поменуте интелектуалне особине, нарочито добар проматрачки дар и имагинација, којих наш народ има, снадају у најважније особнне, потребне за научнн и у опште стваралачки рад. Многи наши људи имају зиатних способности за научнн рад, способности, које треба радом развити н усавршити. Наш универзитет може, дакле, имати и има врло добар ученички материјал. Али је

исто тако несумњиво, да су неке наше моралне особине велика сметња правом научном раду, још су већа препрека заједничком и организованом научном раду. Зато је код нас више но код многих других народа лотребно обратити пажњу на васпитање воље и моралних особина и на Формирање себе самога, о чему је напред било говора. Изгледа ми да озбил>ан интелектуални рад и сам по себи просветли и морално Формира. (СВРШИЂЕ СИ)

Је

сени

Ј.

сссни олсда, замагљено око, Шго порушена, покислога скута Преко мокрога, мртвог лишћа газиш, Толико јадна и мени долазиш, Чело ми браздиш браздама дубоко, Не по једанпут — по стотину пута.

Јесени бледа, познајем те лепо. Ја ти се нисам ни тад радовала, Кад ми се срце радовало свему С хора славуја што беше у њему, И кад је сваком веровало слепо, Кад ми за сумњу душа није знала.

Јесени бледа, и сада си крива Што и последња селица одлеће, И што на земљи мртво лишће лежи... Кад гавран кружи мислим да бележи Место, на ком ће вечно да почива Све што ми љубав к живогу покреће.

Јелена Ј. Димитријевић

Цариград као центар моде у средњем веку Тодор Стефановић Виловски

/И||^!рема целокупном бићу државном образо1Н И Н' вало се У престоници и друштво које ВГјДУН је поникло из остатка римских и грчких. Ова мешавина, у којој је грчки елеменат преовлађивао, и непрекидни прираштај страних, већином варварских елемената, нарочито после сеобе народа, преобразили су становништво овога града у прави Ш1Х (;ит сотровИит, једно шаренило од народа, који је својом спољашњошћу истина узимао на себе тип грчки, али се сматрао као наставак римљанства. Давно беше нестало римског језика у Цариграду па ипак се византијски Грци

још увек називаху Римљанима. Становништво, које је у први мах било римско и грчко, расло је придоласком насељеника са свију страна света. Словени и Јермени удвојише у престоници број грађана, који су радо примали у своју средину чак и Персијанце, Аваре и Хуне само ако су по чему говорили грчки, осећали се и признавали се за Римљане. У оваким приликама није могло бити ни говора о неком посебном развитку римске или грчке културе, него се образова нова резултанта свију у тај мах активних прилика: култура византијска која се поче уживљавати