Нова искра

— 85

иајудаљенији крајеви дошли у блиску везу са ирестоиицом. Све богастио у држави стицало се у Цариград, што оиет иодиже трговину и индустрију на висину коју су још само Млечани надмашали. Производн>а свиле, чији се иолет датира од Јустинијана (552.) и чији главни трг беше Цариград ; бојадисање вунене материје, одећа, оружје и накити, драго камење, бибер, зејтин, вино, воће, једном речн све што је сачињавало левантску трговину, стицало се у Цариград и разносило одатле но свету на све стране, и то је овоме граду доносило не само леиих иара него му дало и ону живост, нарочито у иристаништу, какве није било нигде у свету. Град је био препун трговачких етаблисмана, магацина и базара, те је на обали и на главном тргу изгледао као какво велико стовариште. Народ, који је пређе знао само за лебац и игру, сад је радио и зарађивао. Некада малопродавци постадоше великим трговцима, којима беше мало сгало до иолитике царева и чиновника само ако је њима ишла радња. Поред домаћих синова трговаца нарочито, као посредници, истицал и су се у Цариграду насељени АмалФићани, ГТазанци, Џеновљани и Млечићи уживајући у истп мах и знатне повластице. Њихови етаблисмани под нарочитом заштитом византијских царева, заузи-

мали су читаве крајеве варошке ирозване по имену својих становника. Још у иочетку сам већ споменуо да је државно благостање, порески систем као и систем државне управе, био узрок и благостању ирезтонице као и њених становника. Ова околност подпгла је у очима савременика византијску државу и њену резиденцију. Културни историчар Херцберг у своме чувеном делу вели: »Захваљујући веома развијеној умешности у ироналажењу обилних извора за државне приходе, могла је Византија и без фискалних насилних мера још у другој половини XII века — дакле у доба свога опадања — да извуче из самог Цариграда некаквих 110 милиона годишњег ирихода. Острово КрФ доносило је круни на годину по 1,600.000 Франака а нриходи из осталих делова државних од царине, директних и индиректних дажбина, рачунају се на 658 милиона. Отуда се дакле даје лако разумети зашто су се народи на западу увек и увек дивили, и то пе без разлога, неисЦрпности царскога богаства у Византији." Један путник, пропутовавши у XII в. исток, сав се губи, у својим оиисима на јеврејском језику, преузносећи византијско богаство и благостање.' (ИАСТАВИЂЕ ОЕ)

Ј а

ако с-е зове чланак што га ]е о себи нагшсала г-ђица ОакЈшгвГ. Ко је та г-ђица? То је кћи познатог и чувеног милионара Њујорпгког, али која се није стидела да поред толиких милијона својих ступа на позоришну бину као глумица. То је изазвало сензацију у целој Америци, и она је пово^ом тога написала своје утиске и штампала их под насловом „Ја (( . »Не знам од кога је, али чини ми се да је од Гиба она реченица: »Ко има новаца, тај је леи (( . То би онда и ја морала бити лепа, јер ви већ знате, да сам богата, и то врло богата, премда ја то не примећујем. Истина било је једно доба, кад оам ја то примећавала, и ништа друго нисам желела до да све друго будем, само да не будем богата. Јер, изгледало ми је, бити глуп и бити богат да је једпо исто. То је можда отуда што се у мојој главици створиле друге мисли које иису једнаке са мислима оних који припадају нашем, пардон, другом друштву, где се све окреће око једног — новца и посла. Јер и новац је посао.

Али мој отац био је нешто друго. Он је истина имао гомиле новца, али се ипак није пријатио осећао међу богатим људима, зато су га звали »Фантазијом«. Особењак, хипохондриста. И ја сам тада мислила друкчије, инисам разуМевала, зашто мој отац није уживао у сјајним свечаностима и у деколтованим дамама; ја нисам ни помишљала на модне журнале, на госноду са Фраковима. Но доцније сам потпуно разумела свога оца. Видех цустињу и — постадох ја. Ја је увек иеко, и сваки се не уздиже на висину властитог Ја. Репшх се да будем нешто, да постанем нешто. Не богата, јер сам то већ била, но нешто веће. И ако пе нешто особито, али ипак нешто што други нису били. »Заиста — рече ми мајка која ме није разумела — имаш права да нешто највеће захтеваш. Чак и каквог принца, јер имаш новаца за то (( . Замислите: титула нешто највеће!! Не. Ја сам хтела негпто боље, хтела сам богата да останем, а сирота да будем, и у сиротињи богатија да будем, но што сам била у своме богаству. То изгледа пародоксно, али зар није тако? Сад ћете видети.