Нова искра

— 89

симпатијом на ону страну где су били они који су узалуд трошили своју снагу да лижу жаоку. У књигама које су му давали на читање, као и у ономе чему су га учили, ишли су Бог и Његови — људи и идеје — незадржано и победнички; и у овој радости радовао се и он, занет блаженим осећањем што и њега убрајају у поносне легионе победилаца; јер, зар победа није свакад нравична, и зар победоносни војсковођ није свакад ослободилац, покретач, просветитељ ? Али сад бејаше радост у њему умукла, сад је он ћутао, мислио мислима савладаних, осећао срцем тучених, појмио је да и ако је добро бити победилац, да није свакад рђаво бити ни побеђен, п он се сад покори; говораше да је то боље, осећаше да је то веће и називаше иобедну снагу силом и надмоћношћу. Он се бунио — у колико је то могло бити — против Бога, али као вазал који се диже на оружје против свога законитога господара, јер је он још веровао и не могаше веру из пркоса одбацити.

»Учитељу ! с(

Његов учитељ, господин Бигум, није био човек који је могао ојађеној души ма у чему помоћи. Напротив. Његова ФилосоФија, која се давала са свих страна одушевити једном ствари: данас овом, сутра сасвим супротном, бејаше покренула све догме у његових питомаца. Он је био истина добар хришћанин и по свој прилици он би, кад би га човек могао нешто склонитн да се изјасни, шта је за њега постојано у свима овим несталним стварима, рекао да су то вера и догме евангелско-лутерове цркве, или свакојако бар тако нешто слично; али он је био тако мало расиоложен да своје питомце води напред нарочито ограниченом стазом црквенског веровања и да им на сваком кораку довикује, да ће, ако буду ма и најмање прекорачили гранично камење, скренути на пут лажи и мрака а на пропаст своје душе, и отићи у пакао, јер њему недостајаше потпуно страсне тачности за титуле и догмице коју вера тражи. На име, он је био религиозан на онај мало вештачки надмоћни начин, који л>уди оваке даровитосги себи допу-