Нова искра

умиљатији ./шричар своју ирву ножи.у учинио је са црним једрилима у крви трагедијс. За први мах ово занимање с уметношћу било је за њ само игра, истина нешто мало боља но друге, и колико се поносио кад би срећно моделисао какву главу или изрезао коња, толико исто и кад би каменом погодио ветреушку на црквеном торњу или кад би у пливању издржао тамо и натраг од Сендерхагена а да се не одмори; јер он је волео игре у којима ваља имати окретности, јачину, издржљивост, сигурну руку и извежбано око, а не игре какве су играли Нилс и ФритјоФ у којима је главну улогу играла машта и где су радња и срећни завршетак били само уображени. Него, у брзо па и они напустише своје старе игре да пођу за Ериком. Романи бише бачени у страну и бескрајна прича заврши се, ириликом последњег потајног састанка на сенари, прилично насилно. Дубока тишина нокривала је њихову у хитњи згрнуту хумку надгробну, јер нису баш волели казати штогод о томе Ерику: иосле кратковременог познанства они су већ и слутили да ће се он како њима тако и њиховој причи наругати, да ће их гшнизити у њиховим рођеним очима и довести дотле да се стиде. Јер он је имао ту моћ, пошто је био слободап од свега оног што се зове сањаријама, егзалтацијом или Фантазирањем. И како његова бистра, практична детиња памет, у својем беспрекорном здрављу, не знађаше да штеди никога и бејаше готова да се наруга духовним манама, као што то деца чине обично с телесним, то су Нилс и ФритјоФ имали страх од њега, па су се Формирали према њему, одрицали ое многога чега а још више крили. Нарочито је Нилс био готов да у себи угуши све оио што није било од Ерикова света, и с ватреном подругљивошћу једног ренегата исмевао је он и ругао се Фритјофу, чија спорија и оданија ирирода није могла тако брзо заборавити старо за љубав новоме. Оно пак што је већином Нилса натеривало на овакав немио поступак, била је суревњивост, јер он се још, од првога дана, бејаше заљубио у Ерика који је, с извесним опирањем, с неком бојажљивошћу, хладноћом и као с неким презрењем пуштао да се воли. Али зар у свима осећајним односима у животу и има нежније, племенитије и усрдније љубави него што је страсна па ипак тако срамежљива љубав једног детета према другом? Оваква љубав, која никад не говори, која се не усуђује да да себи одушке у миловању, каквом погледу пли речи, таква љубав која све види, која жали недостатак какав или ману код онога кога воли, јесте чежња и дивљење и заборавност на самога себе, поноситост, ионизност и тиха срећа! Ерик остаде у Ленбергарду од прилике само једну или једну и по годину, јер једном, за време свога задржавања у Копенхагену, Лине бејаше говорио с једним од најистакнутијих вајара а показао му скице дечкове; и Микелсен, вајар, бејаше опазио у њима таленат, те је био мишљења да би даље учење било губљење времена, да иије потребно ни мало имати класично обра-

зовање, те да се нађе какво грчко име за нага човека. С тога је било уговорено да Ерик одмах дође тамо, како би похађао предавања иа Академији а радио у Микелсонову атељеу. Носледњег дана у очи поласка, после подне, седели су Нилс и Ерик горе у својој соби. Нилс је разгледао слике у неком јевтином илустрованом часопису. Ерик се бејаше задубио у ГНпенглеров каталог збирке слика у замку Кристијанбергу. Колико ли је пута он већ прелиставао ову књигу и покушавао да из наивних описа створи себи појам о сликама, готово већ болестан од чежње да сву ту уметност и лепоту и у истини види, да у њима ужива очима сву дивоту линија и боја а да их утуви тако, да они постану његова својина с његова дивљења; и колико ли је пута већ затварао ову књигу, уморан од непомичног гледања у Фантастичну маглу која је јурила, која се није дала зауставити, Формирати и ништа створити, већ се у неодређеној, бујној промени лелујала и промицала, лелујала и шуморила. Али данас је било друкчије, данас је био сигуран да ове слике неће за дуго још бити више само сени од земље снова; осећао се срећним због свега онога што је књига обећавала. Слике су узимале облике, као никада пре тога, па пробијаху у тренутннм муњама као јасно обојена сунца кроз маглу која је била злаћана од трегхерива злата. — Шта то разгледаш ту? — рече он Нилсу. Нилс му показа у својој књизи Ласеиа, јунака другога априла. — Ала је ружан! — рече Ерик. — Ружан! Та он је био јунак — а зар је теби и овај овде ружан? Нилс бејаше иреврнуо неколико листова па му показа слику једног великог песника. — Ужасно ружан! — увераваше Ерик и развуче уста. Зар је ово нос? Г1а уста и очи и ово мало косе што му виси око главе! Нилс виде да је одиста био ружан, па ућута; њему није никад ни на ум падало да помисли да оио, што је велико, није било добило и облик који је леп. — Тако је, — рече Ерик иа заклопи свога Шпенглера, — пази да не заборавш да ти дам кључ од кабине. Нилс учини тужан покрет у знак да неће, али му Ерик ипак обеси о врат један малн кључић о широкој, црној врпци. — Хоћемо ли да сиђемо доле ? Изидоше. Крај баштенске ограде нађоше ФритјоФа: лежао је и јео незреле рибизле, а очи су му биле пуна суза због растанка који је предстојао. Осим тога, осећао се увређен што га нису још и раније потражили; истина, он је имао обичај да и сам дође, али за дан, као што је овај данашњи, требало је имати, по његову мишљењу, ипак нарочитих обзира и Формалности. Он им пружи ћутећи једну руку која је била пуна незрела воћа; али они су у подне имали о ручку овоје омиљепо јело, на сад бејаху пробирачи.

-г- 91 —