Нова искра
ЈС а р а н ф и л
иедва чекам прамалеће Са живогом свежим, младим, Да каранфил, мило цвеће, Оном стазом свуд засадим ! Нек се смеши, нек мирише, Нек му лице сунцем сија, Са лептиром нек уздише На крилима сањарија.
Драго ми је надалеко, Ал' га чекам с пуно жуди, Доћи ће ми, он је рек'о, Мајско јутро кад заруди. Доћи ће ми. А кад дође, Нека ми се врт не стиди, Када мили њиме прође, Нек уздрхти, нека види :
Нашу радост, снове миле, И часове пуне среће, Кад мирисне каранфиле Неговасмо у пролеће!
Оок ољанш
Рако Козаревац
(НАСТАВАК)
V.
ога иетога дана, кад је у његовој кући било прошење Живаниио, Рако со, љут на њу што му поквари тако слатке нданове, примицаше к хану у Вучи на Ибру. Он је једнако мислио да је поп говорио озбиљно и да му је кнез Арсеније покварио избор само због његове Живане. Због свега овога, а заузет новим плановима, он је неколико дана лутао, докле га не нанесе пут овамо, где је он знао све добре домаћине, док међутим њега нико не познавапте. Он ирескочи преко ханскога прага, застаде п сасвим слободно подвикну: —• Ко је Турчин нека је здраво а ко Србин —* помози му Бог! Сви му прихватипте поздрав, но мало клецнувши с места. А беше их прилично. Стари окретни ханџија Вукоман куваше гостима каву; око огња иоседали сељаци и сркућу ракију коју им беше поручио Шемен-бег Пештерац, што се сад враћаше из Солуна, камо је догнао и продао волове и овнове и од тога напунио ћемере дуката и бисаге белих меџидија. То беше крупаи Пештерац, заношљив колико с богатства толико и са свога бегства, увек ирема Србима благ и издашан, само да му се ниско клањају и славе његово племство и благородство. Ваш уза стуб иоред огњишта простро нтарену сиџаду, прекр-
стио поге, па тегли на крупном ћилибару и пијуцка ракију, старајући се да је пије лагано као сељаци, а не опако наискап као птто имају обичај сви грађани Турци. Рако слободно узе ниску столицу и седе између њега и сељака, чисто и не обраћајући иажњу на бега. Наби лулу дувана,, притисну на њој жар палцем, поручи каву, па кад је доби, мало се исправи и рече: — Ханџија дијете, донеси овој браћи од мене једну оку... И мени једну литру, па и овом часном аги једно пбке. Дела, сине, поскочи! Сви се загледаше и зачудише галантности овако издрпана човека, за кога би сваки рекао да је просјак, а не онај што може поручивати оке и литре. Вукоману пак би криво што га оваква шуша назва сином, готов да плане, али се брзо сети крчмарскога иравила да треба дочекати свакога подједнако — јер на путу свашта може да се деси. Но опет застаде мислећи се да ли да донесе ракију или не, јер је велика сумња да ће имати платити. И то је бивало у његову веку... Рако се сети, грохотно се насмеја, па се достојанствено испрси: -— Донеси, сине, и не гледај на ове моје дрехе. Ти си ханџија, па не ваља ничему да се чудиш. Путник намерник чини ти се да је Циганин, а оно може бити да се сам валија тевдими да види шта се у вилајету ради. Донеси! И његов узвик згодно пропрати звек дуката, који одмах сиљакну из његове руке. Вукоман се чисто збуни, оетали га љубопитније погледаше.