Нова искра

— 97 —

Број 4.

Београд, апрИла 1907. год.

Година IX.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све птто се тиче администрације шаље се Р. Ј. Одпвипу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мшпина улида, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два меседа. Носле тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

ХАКИЈА

Свет. Ћоровић

ред вече јс излазио у чарптију. Сух, дугачак, протегнут, искривљених рамена, између којих се издигла танка а дуга шија, која као да је једва држала и онако малу, ситну главу, те се у ходу повијала и кривила час на једну час на другу страну, излазио је лети и зими лако обучен, увијек раздрљених прсију да су му се ребра могла бројити, носећи у једној руци тежак, дебео, оловом наливен штап и чешће пута измахујући њиме изнад главе, а у другој голему ћупицу с водом. Ником се јављао пије, никог поздрављао. Тек ако би га ко позвао у дућан да се разговори или нашали с њиме, свратио би мало, попушио цигар-два духана или попио кахву, и одмах кретао даље. Само понекима није хтио свраћати ма шта му давали. Од њих би окренуо главу и готово трком бјежао. А били су то све имућнији људи, или трговци, или бегови, аге. Ни њихова поклона није хтио примити, ништа. Неће ни да погледа шта му дају, него одмах одбија и бјежи, бјежи не застајући. Ако је близу какав сокак, одмах свраћа у сокак, па онда обилази све махале, закутке, буџаке. По

Слободану Јовановићу читаву ноћ не стане, него иде и обилази. Нарочито пази на димњаке, на кровове и прислушкује око врата трговачких магаза. Гледа: неће ли гдјегод букнути пожар. И чим опази какав ружаи знак или осјети јачи, тежи смрад дима, одмах се узнемири и узнемири читаву махалу. Почне гшскати на прсте као на писак, почне урликати, викати, дозивати и, из све снаге, ударати штапом по вратима и по ћепенцима... И мртваце би нробудио !.. И не умирује се све дотле, док се читав комшилук не узбуни, док се не окупс људи, често босоноги и необучени, те не почну галамити с њиме заједно. Тад их одмах води за собом, силом разбија врата и, не осврћући се на то је ли ватра већа или мања, одмах јури унутра, вади, носи, спасава што се спасти може. Неколико пута десило се, да су хаљине почеле горити на њему или да се жешће опекао, али то га није могло одвратити да и даље не јуриша, да се не »хрве с ватром« како је сам говорио. И хрвао се све дотле, док не би читава зграда изгорила и срушила се, или док не би људима пошло за руком да ватру за времена угасе... А никад награде тражио није... Варем се говорило, да су му неки нудили награду, али он је поносито одбијао и, одмахнувши руком, само прошаптао: