Нова искра

— 141 —

гггг-ц

: ' Г^!

В. Вкции Из СЛОВЕНЛЧКОГ СЕЛА владу доцнији Палеолози. Но како је међутим грчка иолитика таквим брачним везама увек веома много добијали, то се у већини случајева нопуштало, и гледало да се отуда извуку све могуће користи за земл>у. У .једној белешци Св. Галског манастирског издања Пћег ћепесИсМопогаш, веома се осуђује ноступак што племићи доводе себи жене из Италије и Грчке, а заиостављају немачке кћери. ШеФен вели, да је особита наклоност немачке господе према византијским дамама иојмљива, судећи по описима очевидаца овог новога тона и љубазног опхођења, које је завела на немачкоме царскоме двору доласком својим супруга цара Отона II. Гркиња ТеоФана. Чак озбиљни схоластичар и велики путник Герберт, потоњи папа Силвестар II нашао се побуђен да изјави своје нризнање чару, нтто беше у понашању византијског женскиња. „Када бих се нашао у друштву са овим пријатним лицима и проводио у њиховим сократским разговорима, заборављао сам сав јад и бригу и није ме више мучила мисао ма да сам на страни." Узајамне прошевине и узимања између византијског двора и кућа немачких великаша нису биле у ово време нека реткост. У оваким мисијама слате су често немачке владике у Цариград, тако на пример Бернвард из Вирцбурга за цара ()то-а III; Вернер из Штрасбурга за сина цара Конрада II. И жена аустријскога војводе Хенриха Јасомира, чија статуа у ШотенхоФу сведочи о заслугама, које је стекао овај владалац з а Беч, била је грчка принцеза и нећака цара Манојла. Бабенбершки маркграФ познао ју је на једноме крстдшком походу и тражпо је њену руку. Хронике ии онога времена тврде, да је лепа грчка принцеза унела у Беч нове моде и нове потребе, које су дворскоме животу у херцешком замку дале одличнији изглед, налик ономе на немачком царском двору. Млади Рођер од Сицилије, Танкредов син, оженио се био дивном Ирепом ћерком цара Исака Анђела, па када он у брзо умре, запроси Хенрих VI руку лепе удовице за својега брата Филида Шваиског, који се са њом зби.г.а и венча о Духовима 1197. године.

Чак и у '1>ранцуску одводиле су се грчке принцезе, а на дворовима у Италији и по азијским државама био је број њихов велики. Кад су византијске даме биле предмет жеља чак у Немачкој, да колико ли су их тек морали ценити народи, који беху још на прагу свога културног развитка и чије државе и владаоци црпљаху из таквих породичних веза са Византијом на,јразноврсније користи за своју политичку моћ и културни напредак свога народа. Ово важи нарочито за младе балканске државе, које се снажно развијаху као и за Русију. Велики руски кнез Владимир I, чија се баба Олга покрстила у Цариграду, дуго се устезао да пође за нриме|>ом велике кнегиње. Кад му је пак обећана рука византијске царске кћери Ане (988) сестре цара Василија II одлучи се да прими хришћанство, те се нред свадбу и покрсти у Херзону. Одмах за тим стане рушити руске идоле и приморавати своје поданике да пређу у нову веру, која је као што је лако појмљиво наишла на не мали број иротивника. Анин брак је био срећан и плодан, а њен утицај на Владимира и његов двор тако силан и од толиког значаја по развитак културе руске, да је Француски краљ Хенрих I могао да заироси руку кћери њенога унука Јарослава. Нородичне везе између византијског двора са српским и бугарским владарима спадаху у политичке традиције ових народа. Српски краљ Стеван Првовенчани био је ожењен Јевдокијом нећаком грчкога цара Исака Адђела. Краљ Драгутин оженио се принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника. Тако се исто и обратно радило на томе, да се стране кнежевске кћери доведу на византијски двор, ма да је овај обичај био ометан једним дворским и државни законом, за који кажу да га је издао Константин Велики. Ипак су увек ова законска ограничења олако прекорачавана, кад год су то хтели дотични цареви, као што их је у своје време цар Јустин потпуно и укинуо, кад је његов нећак Јустинијан најодлучније изјавио, да се неће оженити ни једном другом до Теодором, ћерком неког мечкара из циркуса. Цар Константин Капроним оженио се је неком Казарском кнегињом. Жена цара Романа била је бугарска принцеза. Син ПорФирогенитов довео је себи жену са далеког запада. То је била кћи талијанскога краљаХуга; уједноме од својих списа труди се царски таст да докаже њено високо и отмено порекло, те да тар;о одравда новреду мнимог Константиновог домаћег статута. Цар Манојло Комнен, чије су лепе и образоване нећаке биле веома тражен „увозни артикал« на европским дворовима, женио се два пута, и оба пута огменим странкињама. Прва његова жеиа била је свастика немачког цара Конрада III, племенита гроФица Берта од Сулцбаха, кћи гроФа Герхарда. После смрти царице Берте (1160) ожени се Манојло по други пут и то дражесном Маријом антиохијском, ћерком кнегиње Констанце, најлепишм Францускињом на Леванту. Из ово неколико примера можемо лако иојмити од каквог су утицаја над Јевролом били византијски живот