Нова искра

143 —

Рако Козаревац

(СПРШКТАК)

VIII.

роз неколико дана Рако је једнога доцнога вечера дојавио овце пред своју кућу и поносито узвикнуо с прага да изиђу и да га сретну. Стаду се сви љегови веома зачудише и почеше га одмах питати откуда му је и како га је набавио Вукојица поче да скаче од радости, Несиа се обра/тва што ће деца од сад друкчије на оца гледати, а Живана га упорно гледаше у очи, довијајући се да у њима нађе одгонетку ове чудновате појаве. — Откуд су ти, чико, овце ? — унита га она озбиљно. — Чекај да барем душом дахнем, а не питај одмах — одговори Рако весело, уђе у кућу, напуни лулу и задумани врло задовољно. — Ха-ха!... — поче он преко луле. — Како ти се чини сад,' Живана: да ли се ја само заносим или умијем штогод и да учиним, а ? — А откуд су ти овце ? — Бог ми их даде. — Знам то, но откуд и како ? — Само немојте ником казивати... — Сад ће почети опет лагати — промрља Живана. — А?... Дигнем се ја одавде и одем гхраво код Салка Црнишанина и рекнем му да отидемо у Пештер, не би ли зајагњили два-три буљука стоке. Он ме послуша. Даде ми пушку, узе још пет другова, све жешћега и бољега, па одосмо у планину и отесмо велики буљук. Ово што сам дојавио пало ми је у дијел. А велика је прпа била. Један је наш погинуо, а ми смо двојицу убили и једнога ранили. Мука је то била. Један се баш за мном натури, познаде зар да сам Србин, па опали и поче да псује. Зрнад само зврче око мене, пушчана ме сила заљуља као вјетар биљчицу и рекох да сам ти обрао бостан. Али кад се на невољи нађох, стегнем мартинку, погледам га низ њу, тант! — и он отеже папке... Само ником не казујте — крв није шала, ђецо! — Смањи мало, чико, цркве им — рече Живапа добродушно. — А што лажеш ? — Лажем?.. ја никад не лажем, то ти се само чиниг.. ја, овај... Но Живана га погледом заустави, те угну раменима и несмеде више лагати овако, него ноче другојаче: — Шалим се... Али паре сам наша на Клопотнику, па сам овце купио. — Нека, чико, нека... — Буди Бог с нама вечерас! Зар ја само лажем, Живаиа! Онда ево овако: отишао сам у Србију, па сам тамо ове овце покрао, јели доста?

—г- Нека, нека, то другому. — Е, узео сам их у наполицу! — Валај како му драго сад, само кад си штогод учинио. — А!... Та им је добра, ћеро моја, ходи да те чико пољуби зато!.. Никад Рако није био тако срећан као кад му је сутрадан Вукојица иојавио стадо па испашу. Стајао је на помолу иза куће, гордо теглио димове из камиша и једнако сањао како ће једнога дана учинити и нешто више. Беше јако расположен, па се поврата у двориште, по којем се шеташе као какав велики газда, загледиваше оборени плот око куће, говорапге сам себи како га ваља што ире оправити, чак поби два-три коца у оронулу тору, метну једну врљику и упита Весну да ли има ведрицу да помузе овце. Сел>анима на још чудноватије начине објашњаваше како је до оваца дошао. Само једном рече да их је узеб у наполицу, док другима говораше час да их је отео, час украо, да су му дошле на пешкеш отуд иреко илога, јер су тамо, вели, чули да је Обренов син осиротео и, најзад рече — да је нашао очеве паре и за њих купио овце, да и он већ једном закућари. Поред свега овакога заношења и зановетања ок ипак не заборављаше како је овце набавио. Мисао да Шемсија скоро може дознати за превару, па доћи, измлатити га и овце узети, опет га гоњаше да на ствар гледа трезвеније. Да се барем ускористи овим својим напором. И поче. Првога је јутра једну овцу заклао, а прве наредне суботе отера у Митровицу десетак брава и продаде по врло скупе новце. Собом поведе и Весну, на купи свима у кући опанке, њој памуклију за зиму, себи чакгаире и копоран, а Живани свачега за њену спрему. Купи још каве и шећера, вина и ракије, па се весео врати кући. Живана се веома обрадова очевом изненадном дару, па га весело послупта кад јој он нареди да му поред огњигата простре свежега сена на цео лакат изнад земље. Преко сена она пребаци неку стару чержетину, Рако се лепо уми, у е кадионицу, привогати свећу и слатко се, као никад дотле, помоли Богу гато се смилова на њега да барем једанпут заноћи у својој кући као човек. После молитве седе на мекани простирач, запали лулу и поносито мигну на Живану: — Дела, дијете, ибрик с ракијом овамо, а ти, баба, каву ми спремај! И може бити први пут у животу њега послугаагае и баба и Живана. Прва му скува каву и, смерно као каква снагаа, скоро доведена, спусти Филџан пред њега, да му руди и голица његов нос и понос домаћински. Живана пак донесе ибрик с чагаом и гхружи Вукојици. Мирно и свечано очево држање и њега таче. Он скочи на ноге,