Нова искра

тшш данн

Мецембарски мрачни, кратки дани ; Пало небо ниско на све стране; Огладнели градом лете врани ; По дрвећу једва мичу гране. Дошла зима, дошд и гост мразни, Ноћас снег је завејао путе. Дани моји, моји дани празни, Студен ветар док улицом брише, Ја усамљен зледим ране љуте, Дани, дани, нигда лепи више ! После зиме пролеће ће доћи, Некада сам волео га јакб ; Сад ће тужно и суморно проћи; Дани, дани, што сте празни тако?! Дани моји чезнућа и снова, Зарана ме остависте млада!

Подло дође та истина нова, Млади живот обви вечна тама. Залуд живот када тежњи нема : У варкама живео сам доста. Залуд разум нове варке спрема, Празан живог све до гроба оста. Сад док зима снегом земљу скрива, И на белом плашту се одмара, Душа ми се отвара и снива Чудне бајке из времена стара. Залуд живот када циља нема! Подло дође та истина нова. Залуд разум нове варке спрема, У варкама жевео сам доста; Дани моји чезнућа и снова, Празан живот све до гроба оста ! Лзубоје

н

и л е

и н е

РОМАН Ј. П. Јакобзена

(ПАСТАВАК)

8.

илс Лине, имађаше расуђивање које је кочило, чедо инстинктивне одвратности према свему што је смело, унуче неког у пола јасног осећања оскудице у личности, и с овим расуђивањем он је био у непрекидној борби, јер се час бунио против њега, називљући га најпростијим именима, а час га опет истицао као врлину која је била у најтешњој вези с основном природом у њему, шта више: која је управо и условљавала то што је он био и што је он могао. Али, ма како да ју је он називао, ма како да ју је он ценио, он ју је вазда мрзео као неку ману коју он није могао сакрити од себе, и ако ју је могао прикупити од света, која је била увек ту да га понизи, кад би се он кадгод сасвим лепо сложио са собом. Како ли је завидео, у таквом тренутку, оној свесној непромишљености која не промишља много о речима, речима која су дела и имају последице, о којима она и не мисли ире него тек кад се спотакне о њих. Људи, који су били такви, изгледали су му као кентаури: човек и коњ састављени из једне, нераздвојни као мисао и скок,

док се он делио на коњаника и коња: мисао је била једно а скок сасвим нешто друго. Кад је замишљао у себи да треба да исповеди своју љубав госиођи Бој — јер је он увек морао све себи представљати — онда је видео себе тако јасно у том положају: целокупно своје држање, сваки покрет, целокупну своју особу спреда, са стране и одзади, видео је како је несигуран због оне грозничавости која га је увек кочила у раду и одузимала му присуство духа тако да је за њ одговор био као ударац по коленима који је добио, а не као лака лопта коју човек може одбацивати како год хоће и која се може наново на разне начине враћати. Помишљао је да говори и помишљао је да пише, али да отворено каже то му није било ни на крај памети. Никад није говорио друкчије до у завијеним изразима, или је то чинио с у пола извештаченом, мрском страсношћу као да је изазват да да одушке у ватреним љубавним речима и сањалачким жељама. Ну, и поред свега тога, створила се мало по мало међу њима нека веза, чудновата веза која је поникла из понизне љубави једног младог човека, вреле жудње једног Фантасте и жеље једне жене да се за њом жуди