Нова искра

— 162 —

мале вароши изгледале тада миле, лепе. романтичне. Како су то дивне жеље биле: имаћу завидан и независан положај, узећу Ружицу, бићемо срећни, пресрећни. Моја соба биће читава библиотека, време ће бити испуњено радом, радом на науци и књижевности, на ће бити друштва, разговора, препирке, а око мене моја драга женица и дечица. Место свега тога паланка прљава и забатаљена, где светла мисао нема излаза и идеална душа нема ваздуха за дисање. Ни жене, ни деце, ни другова, ни страних часописа, ни рада на науци, него досадно понављање да се земља окреће око сунца, мењање глагола исте врсте и одузимање разломака, а увече досада, осама, пилећа чорба, санс и пијанчење. Дан за даном и пемар све везе са прошлошћу и будућношћу раскине, нуст живот изеде све узвишено. Обикао си се на „ово" пиво, на »ово (< другатво, увече си са истим друштвом при картама и тако у тој пусготи година хвата годину и животу носи крај. Таман да нотпуно потонем, да заборавим успомене и младост, таман да напустим планове п одбацим пдеале, да се заронем у немар, а дође ти, ти пезнани створе, — откуда дође? — дође да разбијеш ову тврду кору коју је време нустило на душу; дође да измамнш нову сузу, а стара се давно сасушила на образима. Зашто ме пробуди, зашто ме сети минуле среће и минулих снова мојих ? Ох, како сетно и чудно бруји заборављена песма твоја! Деца се искупила око тебе, бедна старино, и радознало гледају ту твоју просту направу из које се крто и промукло ломе кроз вечерњу тишину звуци оне старе, миле, давно заборављене песме. Како ведре успомене буди у мени та песма! То ми је најмилија успомена у њој. Она ме сећа најлепших дана младости, када сам њу очекивао, када сам с њом слушао ту песму, а једно другом у загрљају гаапутасмо да се волимо, да се силно, безмерно волимо. Из таме нрогалости засја њен лик; њега твоја сетна песма изазва. Познао сам и твоје лице и твоју песму. По песми сам и тебе познао; по њеном сетном звону... сва је моја младост у њој и бол дугае моје. Наш стари верглаш, који је пре много, много година долазио редовно код нас у Космајску ул., где нам је његов промукли вергл дувао стару, познату мелодију! Ја сам мислио дм је он давно умро, као и младост моја и срећа моја. Моја покојна мајка увек би се решила и дала му ситпа новца. — Зар си ти још жив? — Жив, ја, господине, ради моја здара босла. Како је сетно и болно говорио тај глас... Мој поглед одлута некуд далеко. Нестаде околине; све се замагли и изгуби. Заигра једна слика иред очима. Памтим добро: сви смо га задиркивали, сви смо му се подсмевали, а вергл, као да нас је уместо њега молно: немојте вређати мога господара, његова је душа испуњена болом и страдањем... дајте му коју пару, обоје смо уморни, жељни хлеба и одмора, А ми смо, на крају, увек

имали срца за њ: давали смо му окрајака од лецидерских колача и новаца, а Ђера и г Бока, момци нагаи, боже мој, где ли су они; они су обојица одавно умрли, Ђера и Ђока давали му по двајспарац и частили га ракијом... а старац је тако волео да гутне... После толико година сретосмо се на иуту живота. Ко зна где је старац блудио и гата је све пропатио. Никад, ни на сну, не би се сећао њега, да није оне сетне, оне болне песме, са којом је младост моја срасла. И сад изиђе ми иред очи његово развучено и ћогакасто лице: онај исти стари јадник. Кожа сува и жута, коса готово сва опала, птегаир масан и одебљао, можда онај исти, гато га је онда јога носио. И он се изменио и изгубио боју, а његов господар није. Он гледа мртво, равнодушно, права немачка физиомија, без израза — нити гата говори, нити гата изискује. Али сам осетио да миого тужније говори његов стари вергл, који већ толико година старац свесрдно и родитељски носи на својим коштавим плећима и спушта га тек онда када треба да замоли за парче хлеба или коју крајцару. И тада сгарац окреће лагано чисту, излизану алку на своме инструменту, а он пушта слабе, болне, рагатимоване звуке сгаре сетне љубавне песме, коју нико не слугаа, а која је у најлепше дане мојих снова и младости моје уткана. То је моја најмилија песма и чини ми се да ћу на последњем часу, пред смрт, осетити и чути н.ено брујање из даљине. Тај вергл био је старом свирачу друг у радости и у тузи. А том једном једином песмом он је годинама хранио своју оронулу снагу као гато је она моју дугау годинама хранила. Ови смо је тако радо понављали. Нага момак ју јо певугаио, сусед обућар такође је певао и сећао би се своје умрле мајке и заборављеног огњигата, свога одбеглог детињства и некадагање преварене љубави. Стари свирач је провео дуге године поред те песме. Направу своју, која га храни, трпељиво је носио и они су се узајамно подржавали. Били су као једно створење: вергл је дугаа а старац тело. Вергл издире за изнемогла старца и храни га; он моли добре људе својом сетном, сонорном песмом да се смилују на његова господара и да дрхћућој руци пруже кору хлеба. Ах, сетна слико, спомене најлешпе младосги, откуда дође из неиознате стране, да ми дугау узнемириш, да ми прогалост пробудига. Ти дижеш покојника, ти младост моју васкрсаваш. Незаборавно доба враћаш, када је поток поред куће тако слатко жуборио, када је трава и пољско цвеће заносно мирисало, када је њен тајни нтапат опијао моју дугау... Ону исту, пуну значаја, пуну сете и љубави песму слугаам, коју сам некада у раној младости слугаао и од које је моје срце дрхтало од неке неисказане милине. Познајем је тако добро. Речи су њене за мене најсветија молитва; њих ми је једна драга рука у душу унела и урезала. Ја сам им смисао тако нагло разумео и ако сам био у петом разреду гимназије. Она ме је једнога дана, држећи своју руку на мом рамену нитала: разумем ли птта та песма каже ? — Ја нисам нипгта