Нова искра

— 204 —

— Хајдмо, — тако исто г;ротко одговори .Гелена Николајевпа, устајући. Салмоиов им безбрижно нриђе, старајући се да покаже како пије опазио мало пређашњу задевицу. — Ја вам не бих саветовао, Јелена Нико.лајевна, да идете у Санто Лоренцо, — рече он. —- Ви сте сувише уморни. — Не, не, то није ништа! Хтела бих још једном да разгледам »Ноћ 1 ', — брзо изјави Јелена Николајевна. Готовцев је впдео да она то чини због њега, — он је јуче изјавио намеру да пре одласка још једном види „Ноћ с< Микел-Анџела. — Ви како хоћете, а ја нећу ићи, — лено рече он. — Да кажем истину, мени је сад много пријатније да седнем, да ручам, но да се мотам по врућнни, да још нешто гледам. Јелена Николајевиа га иогледа, испитујући. — Дакле, онда хајдмо да ручамо, полагано рече она. Изашли су на улицу, нрошли поред катедрале и зашли у уску уја Са12а1оћ. Била је врућина, на улицама нечувена врева; са свих страна чуло се певање, звиждање, пуцање кочијашких бичева; низ тротоар трчао је старац са гомилом новина и викао, као бесан: — 8есопс1а есНгшпе с1е11а „^агшпе« !... ^аиопе, 8есоис1а есИ8шпе !... Мушкиње, које су сусретали, с црним очима и уФитиљеним брчићима, пажљиво је загледало Јелену Николајевну. Она је ишла, једном руком придржавајући хаљину, а другом заклањајући се амрелом од сунца; Готовцеву је било пријатно што је она тако стасита и лепа и он се сам старао да се држи правије и лешне. У У1а Са1гашП уђоше у ресгоран, у коме су увек ручавали; и овде је мушкиње пажљиво посматрало Јелену Николајевну, а келнер им је, прилазећи, особито љубазно казао: в 1шоп §1огио! <1 Седоше за сто. За ручком је Јелена Николајевна лукаво задиркивала Салманова што није умео да преведе потиис испод слике. Салманов, висок и танак са својим детињски — нежним лицем, смејао се и правдао се, радујући се разговору с Јеленом Николајевном. Готовцев их је слушао и гледао учтиво, заљубљено кнежево лице и Јелену Николајевну, која се смејала. Када се она смејала, очи су јој постајале светле и искрене. Готовцев је гледао тај осмех, и ружичасто уво, мало покривено тавном, као паперје меком косом. Она као да никад није примећавала или није знала своју лепоту и т0 ј°ј Ј е лепо стајало. Готовцев је посматрао очима странце и мислио је, — какву је поезију и дивљење морала она изазивати код свих. После ручка Салмонов се опрости с њима. Готовцеви пођоше у своју гостионицу близу пијаце Синорије. Није им се говорило и обоје су осећали једно нрема другом хладноћу и отуђеност; измењали су само неколико незначајних примедаба и гласови су им звучили вештачки и неприродно.

Дошавши кући, отворили су путну књигу и почели да траже којим ће возом поћи сутра у Венецију. — Ево, најбоље, — рече Готовцев, — ВЈгећ(л881то, брзи воз: полази у једанаест сати дању, а стиже за осамнаест часова, т. ј. у шест часова у вече. То је најподесније. —- Не, не брзи је скуп! — рече Јелена Николајевна. — Да иутујемо боље овим, Зе 6, сПгеИо. — Слушај, Лела, та он полази у шест часова у јутру. Значи, треба устати у пет. Опет ће целога дана да те боли глава. — Неће да ме боли, видећеш, — упорпо рече Јелена Николајева. — Али због чега то, кажи, — због чега? — упита Готовцев, све више се раздражујући. — Сав разговор због некаквих десет -двадесет лира. Хоћеш путовање да претвориш у мучење! — Зашто узалуд бацати двадесет лира! — Зато да не би ти морала два дана да лежиш од главобоље... А, у осталом шта ме се тиче! Мени је лако да устанем рано... Твоја ствар! — Е, па добро! Тотовцев седе крај прозора и поче да чита купљени број »Ка/лопе«. Јелена Николајевна се преобукла у блузу и легла на кревет. — Хоћеш ли још некуда ићи данас? уморним гласом упита она. ; — Ићи ћу после нола сата, ,ла проходам но граду, — без воље одговори Готовцев. — А ја данас нећу више излазити... Јелена Николајевна поћута мало. -г- Пробаћу да заспим. II Смркавало се. Готовцев се на електричном трамвају пео ка пијаци Микел—Анџела. Вагончић је, пиштећи, трчао уз брдо цо путу засађеном багремима и миртама; унаоколо су се зеленили вртови, на брежуљцима се беласале виле. Са запада је дувао топал, лак ветрић. Вагон стаде. — Р1а22а1е М1сће1 — Ап§е1о! — весело, као у игри, викну млад, леп кондуктер с црним брчићима. Готовцев изиђе из вагона. На сред велике, чисте нијаце на високом подножју уздизала се когшја моћне Давидове Фигуре. Деца су се играла, око подножја. Позади, около трема са стубовима, тавни кипариси су слабо приклањали због ветра своје гипке врхове, и личило је на Беклинову слику. Готовцев седе на мраморну клупу близу осека. Доле иза реке глухо је шумела Флоренција, над морем од црвених кровова мрачно се сивело огромно кубе катедрале. На хоризоиту су се протезали Апенини увијени у плаву маглу. Пре недел^у дана Готовцев је седео на том истом месту и тако исто посматрао с осека шумни град; сутрадан требало је да допутује из Монтре Јелена Николајевна и његово се срце слатко грчило и