Нова искра

— 226 —

се је ватра дочепала снопића сламе што му је са ниског таваиа допирао до више темена. Пламен букну. Дохватио се крова и отпочео своје, а ветар -— добро дошао... Пробуди децу која истрчаше на пол>е плачући на сав глас и дршћући од страха и зиме, извуче и болесницу на пол>е.

Дуну ветар, залаја пас и зајаука. Ова је ларма пробудила и остале колибице. Истрчаше на поље и кад видеше велику ватру, стаде их врисак и кукњава. Појурише сви на све стране зовући своје по имену и — изгубише се у влажном крилу бурне јесење ноћи. Преспанац

Све ће то народ позлатити Драмска слика, по приповетки Д-ра Лазе К. ЈТазаревића ИЗРАДИО Н.

Лица Благоје, пређашњи казанџија. Његов син. Танасије Јеличић, коњички капетан Његова жена Његова ташта Маринко, магазаџија Стева, практикант Механски слуга. Путници, паробродски агент, станична послуга. звандарш, послуга на броду. Дога^а се 1876. год. на једној паробродској станици на Сави. Праокозорје Савско иристанишше. Лево механа. Поред улазнпх врата обешена лампа чкиљи, једва пробацујући зраке кроз већ са свим црно стакло. Поред стола клупа, напред једна дрвена столица са сламним седиштем и сломљеном и азако живописно испруженом ногом, као да хоке да се фотографише. — Десно је од механе, дуж, „агенција"; у дубини Сава са парабродским пристаништем. Влагоје: (етоји на ирвстаништу са канетаиом. У Фееу је и чакширама. Леио избријано чисто лиде, с даким иовршним Оорама; сбди золуФИ и бркови; малене, нлаве, ведре очи. Чибук му је вазда у зубима. Љутито) : Нема је па нема! Кааетан: (Пуначки, малени, с обе страпе иострижени бркопи, мален али нодебео нос, осредње смеЗје очи, рехаве обрие, округао обријан иодбрадак; чисти, масно жути, али не мргаави образи, мала уста, с поверљивим контурама, ведике руке. аљкава униФорма, као снег бела кошуља, као млеко чиста сабља. Госиодин н гејак. — Мирно) : Нема је. Благоје: ТТ Тто ли, Боже? Ваљда... та да... овде и нема Турака... а лађа се ваљда и не може бобандирати? (Каиетаи ћути). А кога ли ви чекате? Каиетан: Жену! Благоје: А ја сина! Рањен је! (Мало се стресе, брзо стаде истресати скоро иуну лулу, и ионово је напунивши и палећи истресеним кокицама настави иреко чибука). Али ЛаКО, сасвим лако! Писао ми је његов друг Јоле. Овде И ОВде ! (Руком иоказује сасвим неодређено најпре нреко леве нлећке, па онда дуж целе десне ноге). Само Га ОКрЗЛО ! Отпуштен је кући из болнице да се поправи, па

после у име Бога опет!... И треба... Треба гонити пексијана... Само нека нам је Бог у помоћи!... Каиетан: А шта вам је син? Благоје: Мој син? Казанџија? Ех, да видите како тај ради. У њега је рука видите овде дебл>а него у мене нога овде. Ја сам због ових оскудних времена продао све што сам имао — шта ће ми? — само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, иа баш да нас је и десеторо. Каиетан: Знам, знам, али шта је он у војсци? Благоје: У војсци? Пегаак! Јест, пешак. Ја увек кажем: ти, брате, ти би требало да си тобџија. Ти би лепо могао повући топ. После оно кад груне — милина човеку чути! Али он хоће у пешаке. Каже; ово вреди — ако ћега на пушкомет, ако ћеш за гушу! Страх те погледати кад се наљути. Тај где удари ту трава не ниче! Каиетан: А где је рањен? Благоје: Бога ми не знам. Не знам — бадава! Писао ми је истина његов друг Јоле, али ја сам заборавио. Смешна њмена тамо. Ево пиСМа ! У две борбе — у ДВе... (Извади сасвим масно и изгужвано писмо из ћурчета и иреда га каиетану, ко.ји га донесе у руци да га ирочита сирам свеће у механи. Ушавши у њу, каиетаи седне на дугачку клупу крај нрозора и дочне читати прло замрљаио писмо. Благоје склоии иајдре оиу столицу, псујући: 8 111то ће ово чудо овде?«, седе досле дрема кадетану, загрну рукав од ћурчета и ноглада до столу, хотећи се налактитн. Али се од један пут трже, видећи по столу грдпу, црпенкасту, масну мрљу). Еј, ТИ, море! Е ово је баш преко јего! Гледај ти молим те: мало не покварих копоран! Чујеш ти, бре, оди овамо ! Обриши ово! (Од некуд из мрачног угла довуче се једно прљаво створење). А итто је ово овако масно ? Је ли магарче? Механски слуга: Па механа је, газда Благоје! Благоје: (разгоропађен) : Е, гле ти њега! Међер си ти неки мудрац! Па ваљда не седе свиње у механи ! (У грозничапом је стању од нестрдљења, па тразки симо себи занимања. Пристао би он сада н да се бије и да га бпју само да му дрође време. Због тога опет јуриши на капетана). Јесте ли видели онога с ногом?