Нова искра

— 242 —

Из Хорација 1). Ода у дијалогу Хорације Док ти мио бејах и док још ни један други младић, сем мене, није грлио твој бели врат, живео сам срећније но крал> персијски. Лидија Док ти ниси горео љубављу за другом и док си Лидију волео више него Хлоју, тада сам ја, поносна због таквог гласа, живела славније од матере Ромулове. Хорације Мноме еад влада Трачанка Хлоја, која уме слатке несме да пева и на лири да свира; за њу се не бих бојао умрети, само да је судбпна поштеди у животу. Лидија Мене својом л>убављу распаљује Калаис, син Орнита из Тирије ; за њега бих по сто пута умрла, само да га судбина у животу поштеди. Хорације Али ако се стара љубав врати и ако нас раздвојене подвргне под свој моћни јарам? Ако одгурнем плавушу Хлоју и ако своја врата отворим одбаченој Лидији ? Лидија Ма да је онај од звезде лепши, а ти од нлута лакши и од помамиог мора гневнији, — с тобом бих волела живети, с тобом бих радо умрла. Наш. У току историје књижевности иеспицп су често пОдра;кан11.1и осој Хорацијепој оди. Тако с.у па лр. срећне имитације дали Молиер и Ж. Ж. Русо. 2). Хвала живота на селу. »Срећан је онај који, далеко од послова и не водећи бригу о интересу, као људи из старог доба, обрађује очинску земљу својим воловима; кога не буди страшан јек убојне трубе и коме гневно море не задаје страх; он избегава Форум и домове поноситих великаша Него, или везује за високе тополе ојачале изданке од лозе, или посматра крда говеда како лутају усамљеиом долином, и одсецајући бесплодне гране илодније пакалемљује ; или исцеђени мед оставља у чисте судове; или нежне овце шиша. А кад јесен помоли изнад по.ћа своју главу украшсну зрелим

воћем, како се човек радује тада да бере калемљене крунгке и грожђе румено као пурпур, којим дарује тебе, Пријапе, и тебе, оче Силване, заштитнице пољских међа! Хоће ли да спава под старим храстом или на бујној трави, тада га на слатки сап позивају: река која тече дубоко између обала, тице које у гауми цвркућу и жубор бистре воде на извору. Када пак у зиму громовник Јупитер нанесе кише и снегове, онда гони са многим исима дивље вепрове у намештене замке, и разапиње о глатки пругић мрежу за прождрљиве дроздове; а плашл>ивог зеца и путујућег ждрала, као пријатну награду за свој труд, замкама лови. — Па ко сад да не заборави па бриге пјто их љубав задаје? .Тер честита жена са своје стране надгледа кућу и умиљату децу; она је као Сабињанка или као, сунцем опаљена, жена окретног Апуљанина. Пред долазак уморног мужа она ложи ватру на огњишту и у тору затворене овце помуза, точи ново вино из бурета и готови домаћа јела. Лукринске острице и морске рибе што их помамна бура с источних мора нашим обалама догони пе би ми већма пријале. Ни афричку кокош, ни Фазана из Јоније, не бих слађе јео, него маслинке узабране с најплоднијих грана, или кисељак који по ливадама успева и слез који се лако вари; или јагње у Фебруару заклано и јаре од вука сачувано. Како је пријатно за време овггквог обеда видети како засићене овце дома журе, а уморни волови малаксалим вратом вуку изврнутн раоник, и како гомила робова, богаство куће, краЈ разбукталог огњигата седе!« Чим је ово рекао зеленаш АлФије, смншљајући да у будуће живи на селу, средином месеца подигне сав свој новац, а идућега нрвог већ гледа да га да на друго место. ИРЕНЕО С ЛА/ГИНОКОГ Гргур Ил. Берић

Увео цветак У баштици моје младостп мирисаше некад поносни цветак — цветак љубави.... ...Ах, како само бенге диван и поносан !.... Како лепо мирисаше у меком сутону мајског вечера Засадила га рука нежне дугае, залила га суза срећиог љубавника; ироцвао је под сунпем плави\ очију; развио се и поносно дигао